Пише: Иван Милошевић
Понекад те нешто у таквом степену згрози да не знаш шта да кажеш. Занијемиш, ућутиш негдје дубоко у дубини своје интиме и подигнеш заштитни зид око себе и не желиш да видиш што видиш, гураш га од себе, покриваш незнањем, тобожњим одмахивањем руке и залудном утјехом да се то десило једном и неће више. Таман у таквом чуду био сам пар дана након скрнављења цркве Светог Николе у Котору. Као да неки други човјек у мени не жели да прихвати да се десило шта се десило, да то није истина и да нема смисла о томе било шта рећи. Међутим, новински чланци, али и бројне изјаве свједоче да је било што је било и да је то дио наше стварности, дио понашања људи које срећемо на улици, пијемо кафу са њима, прелиставамо новине и прегањамо се око политике и бољег или ружнијег свијета који је пред нама.
Шта то треба да се деси у човјеку, па да уради оно што је урадила група младића у Котору? Шта то они треба да носе у души, па да ураде што су урадили? Постоји ли казна за то и има ли те земаљске осуде која може да дође до душе тих људи и залијечи у њима ту дубину мржње и одсуства светости и светиње? Има ли лијека за такав људски пад над светињом и нечим светим, како се та болест лијечи и ко то може да препише рецепт за праве љекове?
Лијечење палих душа која могу да ураде нешто као што су урадили младићи из Котора није циљ овога текста. Међутим, текст покушава да укаже да смо дошли до духовне провалије, да смо дошли до ивице са које можда нема повратка, да смо стигли тамо гдје нијесмо смјели, а ни жељели. Даље, послије те ивице, само нас чека још дубљи пад, губљење људског облика и лика и утапање у неко ништавило са којим човјек и жив умире и полако нестаје и постаје нешто што не треба да буде. Има ли наде за све нас уколико пређемо ту ивицу? Нека ми не замјере они који другачије мисле, али мислим да је та ивица дотакнута гнусним понашањем младића из Котора и тај догађај опасно нас приближава духовном понору који прождире све чега се дотакне!
И како избјећи питање и одговор ко је дао налог тим младим људима да ураде што су урадили? Ко то већ деценијама пуни новинске стубце и ТВ емисије, али и образовне програме и остале културне пројекте, мржњом према једном дијелу Црне Горе и према њеним духовним, традиционалним, државним и народним симболима? Ко је толико затровао младе душе отровом према Србима, српској тробојци и на крају према српској цркви? Ко је усуо капи отрова у ту чашу монтенегринске жучи која се испија само уз клетве према једном дијелу Црне Горе који није заборавио српске претке и српске државне пројекте Црне Горе? Треба ли велика наука да се одговори на то питање и означи онај и они који су све ово припремали већ деценијама, клесали генерације и генерације младих Црногораца и учили да се духовно, културно и историјски препознају само у ономе што нијесу, а не што јесу? Ко је те младе људе учио и даље учи да је битно да нијесу Срби, а када то нијесу онда је јасно шта су. А шта су потпуно је нејасно, али је јасно да нијесу Срби!
Треба ли главом и брадом цртати тога ко стоји иза свих задњих, предзадњих и назадних насртаја на све што је српско у Црној Гори? Треба ли му рећи име и презиме, страначко обиљежје или неки други знак распознавања?
Овакви догађаји покажу колико је дуг пут до оздрављења Црне Горе. Биће и дужи, јер још увијек су на њему и они који са њега неће сами да скрену и све нас ослободе својих лијевих, десних, црквених и осталих скретања? Са њима за вратом покушавамо да не мислимо на оно што се десило у Котору, али таман толико колико од тога бјежимо таман нам се све то толико враћа и чучи испред носа и не дозвољава да кренемо даље. Гдје да идемо, када након Котора више не знамо ни како смо довде дошли! Или можда знамо, али се правимо да не знамо. Углавном – тонемо, а како је кренуло појасеве за спасавање нам гурају у руке баш они који су нас довде и довели!
