Мје­шта­ни По­да на­до­мак Да­ни­лов­гра­да од­лу­чи­ли су да об­но­ве се­о­ску цр­кву по­све­ће­ну Све­том Ни­ко­ли. Тај храм, пре­ма по­да­ци­ма из да­ни­лов­град­ског му­зе­ја, по­диг­нут је кра­јем 16. и по­чет­ком 17. ви­је­ка. По­том су је Тур­ци сру­шли 1877. го­ди­не, а ври­јед­ни жи­те­љи ово­га кра­ја об­но­ви­ли је 1889. го­ди­не, о че­му свје­до­чи и пло­ча из­над ула­за цр­кве. Ка­да је би­ло ми­ра ис­под сво­до­ва цр­кве чу­ла се бож­ја слу­жба, али све је то по­ре­ме­тио Дру­ги свјет­ски рат.

На Аран­ђе­лов­дан 1943. го­ди­не Њем­ци су из прав­ца Да­ни­лов­гра­да га­ђа­ли пар­ти­зан­ске по­ло­жа­је у По­ди­ма и Кри­вој пло­чи, а не­ко­ли­ко гра­на­та по­го­ди­ло је цр­кву. Оста­ци гра­на­та и да­нас се мо­гу на­ћи у око­ли­ни цр­кве и обли­жњим има­њи­ма, а мје­шта­ни су нам по­ка­за­ли дје­ло­ве екс­пло­зив­них на­пра­ва ко­је го­ди­на­ма от­ко­па­ва­ју при­ли­ком об­ра­де има­ња. Од ње­мач­ких гра­на­та из то­га до­ба стра­да­ла је и Цр­ква Све­тих Вра­че­ва у Сла­ти­ни ис­пред ко­је је Све­ти Пе­тар Це­тињ­ски 1796. го­ди­не при­че­стио Цр­но­гор­це уочи Мар­ти­нић­ке бит­ке. Храм у По­ди­ма од 1943. го­ди­не је пот­пу­но за­пу­штен и ско­ро за­бо­ра­вљен и као број­ни хра­мо­ви у Цр­ној Го­ри пла­тио је да­нак иде­о­ло­ги­ји ко­ја ни­је би­ла бла­го­на­кло­на пре­ма ре­ли­ги­ји. Сре­ћом, та вре­ме­на су дав­но про­шла па су мје­шта­ни са се­о­ским па­ро­хом очи­сти­ли храм и да­ли обе­ћа­ње да ће цр­кву об­но­ви­ти и вра­ти­ти је на­ро­ду ово­га кра­ја.

-У ста­рој Ју­го­сла­ви­ји и ра­ни­је ис­пред цр­кве су се одр­жа­ва­ли на­род­ни са­бо­ри, игра­ла на­род­на ко­ла и на при­го­дан на­чин се про­сла­вљао дан Све­тог Ни­ко­ле. Око цр­кве је гро­бље и ов­дје по­чи­ва­ју број­ни пре­ци углед­них бје­ло­па­влић­ких и оста­лих брат­ста­ва То­ма­ше­вић, Ми­шко­вић, Јо­во­вић, Бра­јо­вић, Ћу­пић… Би­ло је у то ври­је­ме пу­но ста­нов­ни­ка у овим се­ли­ма, а ра­ди­ла је и шко­ла у обли­жњој Сла­ти­ни. Да­нас ви­ше не­ма на­ро­да, а не­ма ни шко­ле, али сра­мо­та је да се цр­ква не об­но­ви и озна­чи ду­хов­ни пре­по­род ово­га кра­ја. На­да­мо се у Бо­га да ће но­ва цр­ква вра­ти­ти не­ко­га на сво­је ог­њи­ште, ка­ко би се за­су­та­ви­ло про­па­да­ње ово­га кра­ја – ка­жу мје­шта­ни По­да.

Цр­кву и мје­шта­не не­дав­но су об­и­шли и пред­став­ни­ци Удру­же­ња Бје­ло­па­вли­ћа „Би­је­ли Па­вле“. Они су обе­ћа­ли да ће жи­те­љи­ма по­мо­ћи ко­ли­ко мо­гу да об­но­ве цр­кву ка­ко би она за­си­ја­ла ста­рим сја­јем. Исти­на, по­треб­на су ве­ли­ка ула­га­ња, јер осим зи­до­ва у хра­му све тре­ба да се об­но­ви.

-Све оно што је ве­за­но за овај храм не до­зво­ља­ва нам да сје­ди­мо скр­ште­них ру­ку. По­ку­ша­ће­мо да по­кре­не­мо са­вјест на­ших су­гра­ђа­на ко­ји су из ово­га се­ла, али и оста­ле, ка­ко бисмо об­но­ви­ли цр­кву – ка­же Пе­ро Ра­до­њић, пред­став­ник Удру­же­ња.

У цр­кви се и да­нас на­ла­зе оста­ци ста­рог зво­на. Ње­го­ви дје­ло­ви од­не­се­ни су у За­ви­чај­ни му­зеј у Да­ни­лов­гра­ду ка­ко би се са­чу­ва­ли и оби­ље­жи­ли и на­шли сво­је мје­сто у ду­хов­ној ри­зни­ци Бје­ло­па­вли­ћа.