Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
На Инстаграму има свега, али добронамерном оку не могу да промакну лепе слике и још лепше приче, које враћају наду да није све отишло дођавола.
Има разних мама, има савремених мама које ни не схватају да своју децу користе као аксесоаре за што бољи пролаз на том гигантском виртуелном корзоу, на том, да се не лажемо – вашару таштине. Ништа им не замерам, и ни случајно не доводим у питање њихово мајчинство, љубав и васпитавање деце, али ми је пажњу скренуло нешто сасвим друго.
Неке дивне, младе жене, које ни не схватају да су хероине које стоје некако тихо, и скромно, и упркос свакој савременој себичности.
И те њихове слике, то није прича ни о моди, ни о моћи, ни о имању, ни о немању, те слике су прича о посвећености деци. То су приче о правим мајкама.
Ово је фантастична прича о несебичности и знам, убеђена сам, да није једина
Једну од њих познајем. Врло млада остала је пре неколико година удовица са двоје мале деце. Иако успешна пословна жена, своје викенде посвећује искључиво својој деци. Сваке недеље, на Инстаграму сијају њене фотографије са дечицом на неком излету по Србији. Манастири, ливаде, језера, врела, тврђаве – од њих је направила мале путнике, туристе који не само да упознају Србију, него уче о себи, о нама, о животу – научила их је да гледају у небо, и у камен, и у траву, да проналазе лепоту у капима росе у трави, у крошњама, у стенама, у слаповима бистрих потока, у глистама, и врапцима, и вранама.
Научила их је и да фотографишу, научила их је да гледају, и да виде.
Уместо зурења у екране телефона, компјутера или телевизора, ова изузетна млада мама, научила их је да гледају у живот, у коме је понекад пут којим се иде тежак и излокан, пут који понекад укључује путовање аутобусом до неке брвнаре у планини, пут на коме је понекад сапутник и жеђ, и на коме понекад нечега и нема.
И, учинила их је вољеним.
Мамино присуство и то што је ништа не мрзи да би својој деци дала најбоље од свега што постоји под овом малом шајкачом неба – љубав је старинска, и дивна, и ултрамодерна, о којој вреди говорити.
Никада за викенд није никуда отишла без њих двоје. Никада их никоме није оставила. Заправо, куда год да је ишла, моја генијална пријатељица, ишла је због њих. И то чини са одушевљењем, радошћу и посвећеношћу.
Помишљам како је ова млада мама својој деци дала све: време, љубав, пажњу, забаву, образовање, радост и сигурност, и како им је одагнала сваки страх.
Била је ово фантастична прича о несебичности и знам, убеђена сам, да није једина.
А то је оно што ми је овог викенда вратило осмех на лице.
