Пише: Николина Ковачевић
Помислим да се нећу више никад сјећати, то је човјече било прије 22 године замисли како се небо окомило на нас, неки ће војници да нам чувају главе и да нас уче како да будемо тихи и гле сви они бранише наше куће и окућнице имајући вриједност у грудима, калемише нам мисли да ће све бити добро једног дана. Остали смо проналазачи људске пакости, терора, и још понекад затајимо на час кад треба да се исплачемо.
24 март је једини дан у години кад због туђе савјести и изричите злобе, страдају наша тијела и тргну се на звук свирене која више не ствара језу, претворила се у тромбове и сваки је детонација срца. Не замишљам 1999 годину као круну лијепих дана и постојања али се присјетим ђеда како се са молитвеником окретао према небу, био је много гласан, старац је пркосио немилосрдном анђелу, Отац наш га је услишио, свака нас је граната мимоишла с обзиром да је кућа с кршом херцеговачким била сједињена, није нам препознао вриједност од искона, тај надри “анђео”.
Од шесте године престах да вјерујем у “анђеле” да они чувају наше снове, и да је све оно “ајде с анђелима” позив да се уништи небо над Југославијом. НАТО је једина ријеч, једино непочинство у људској историји, једина недимензија и деменција гдје се пали анђео уздиже и постаје немилосрдан.
Немојте нам те приче да можемо након свега из истог тањира да једемо, јер нама су пред очима лобање и страдања. Немојте нам политику мјешати у чинијама презасићења, препили смо се жучи, немојте више никад да нас питате јесмо ли за потврду или осуђивање. Како да вам опростимо тек проходале дјечије осмјехе које сте уништили…
Колијевке погибије сте нам ставили у наручје. Јесте ли ви од оних “измирења” које нас учи како је живот лијеп и да гледамо све најљепше у њему, јесте ли ви онај калуп који по броју страдалих ставља ордење на прса злобљива. Знамо да јесте! Препознали смо вас и немојте нам више пребројавати мртве, а ни живе.
Оставите наше часне похабане трање и десет прстију неупрљаних да достојанствено одживе што се живјет још може. И знате, још увијек имамо најљепше подруме на свијету, топле, препуне осмјеха, не дирајте нашу “срећу”. Не заборављам, нити опраштам, сви смо ми данас Саша, Милица…
Сви смо ми жртве НАТО агресије, само се редом копамо.
аутор: Николина Ковачевић
