Време је да се опет вратимо на колективну тужбу у вези са ковидом- 19 коју подноси др Рајнер Филмих (Др Реинер Фуеллмицх), немачко-амерички адвокат из Гетингена. У јесен прошле године, пре него што су са већине интернет платформи били избачени подаци и анализе који се не уклапају у панични ковид наратив, испољавано је поприлично интересовање и било је много расправа о пионирском правном подухвату др Филмиха. На мети су му Светска здравствена организација и неколико умрежених великих играча (међу којима и др Кристијан Дростен, омиљени вирусолог немачке владе са берлинског универзитета Шарите, који је такође сарадник и у истоименој болници [Цхаритé] која се прочула по познатом пацијенту Наваљном), а сви под оптужбом да су саучесници у инсценирању текуће светске кризе. У поднеску, оптужени се терете за палету широко дефинисаних злочина против човечности. Зарад оних који су склони цепидлачењу, треба истаћи да наведена врста деликата тужби само даје само општи тон, и са јасном намером да дочара процесе у Нирнбергу. Али поред кривичне димензије, у тужби су упечатљиво присутни и грађански елементи, по основу права на одштету.
Колективна тужба др Филмиха почива у суштини на овим темељима:
„Прво: постоји ли корона пандемија, или постоји само пандемија ПЦР тестова, а посебно, да ли позитиван резултат ПЦР теста значи да је особа заражена вирусом ковид-19, или не значи апсолутно ништа у вези са инфекцијом ковид-19;
Друго, да ли такозване мере против короне, као што су закључавање, маске, друштвено растојање, и правила којима се одређује кварантин, служе да се становништво света заштити од короне, или само служи да им се улије панични страх да би поверовали у било шта без постављања питања, да би мислили да су им животи у опасности, и да би коначно фармацеутска и технолошка предузећа могли да поцрпе огромне профите од продаје ПЦР тестова, антигена, тестова за антитела и вакцина, као и од узимања генетских отисака од људи; и
Три, да ли је тачно да се немачка влада нашла под притиском лобиста, јачим него било која друга влада, а то ће рећи од стране главних протагониста такозване корона пандемије? Немачка је позната као нарочито дисциплинована земља и зато је била одређена да одигра улогу модела за преостали свет, са својим строгим и услед тога успешним поштовањем прописаних корона мера.“
Већина оних који су били принуђени да издрже кућни притвор и друге тешке мере „рата против короне“ током протеклих годину и нешто дана, и који себе оправдано сматрају колатералном штетом у текућој кризи, спремно ће се сложити да су ова бритка питања испуњена смислом и да би без одлагања требало да добију свој епилог на суду. Нажалост, речито образложење др Рајнера Филмиха за правну иницијативу коју је покренуо наводни „проверивачи чињеница“ углавном су уклонили са интернета. Његово излагање, које траје приближно један сат, где износи правне основе за своју колективну тужбу, Јутјуб је избрисао како у француској тако и у шпанској верзији. То је несумњиво дирљиво брижан потез да би се интелектуално рањиви умови на тим великим говорним подручјима заштитили од недоумица које би могле настати од дејства непроверених чињеница. Чудесно, али верзија на енглеском језику, и то да чудо буде веће опскрбљена титловима на шпанском језику, још увек одољева испитивањима проверивача чињеница и можете је одгледати, ако похитате да кликнете на њу пре неизбежног брисања.
Чини се да има више него довољно прима фацие доказа који иду у прилог аргументима др Филмиха. Практичан нестанак прехладе (барем из званичних извештаја) наизглед потврђује тезу др Филмиха да су пацијенти, који су некада од тога боловали, једноставно прекомандовани у ред жртава ковида. Чињеница да је немачка влада по свему судећи упослила (или снажним сигналима „подстакла“) научнике да се колективно ангажују на промоцији њеног ковид наратива свакако упућује на тактику из домена односа са јавношћу (стручним језиком, публиц релатионс), што је посве неуобичајено у јавним расправама на тему здравља. Статистички убедљиво присуство коморбитета при смртима које се приписују ковиду покреће оправдана питања у вези са стварним узроцима смртних исхода. Нешто што је чудно када се ради о овако опасној претњи јавном здрављу, испада да је Центар за контролу заразе (ЦДЦ) у Џорџији и сам признао да му није пошло за руком да издвоји вирус који производи толики хаос у целом свету. А што се тиче ПЦР теста, ако оставимо по страни ирелевантну расправу о томе да ли је његов изумитељ Кери Милс стварно рекао да је тај тест бескористан као дијагностичка алатка за Ковид-19, научно јесте неспорно да је то тест који производи лажно позитивне резултате у зависности од тога како му се подесе циклуси. Какав год био статус теста у својству дијагностичке алатке, чињеница да је ПЦР тест могуће калибрирати тако да ће се добијати жељена количина позитивних резултата чини га, ван сваке сумње, политичком алатком пар еxцелленце.
Нашироко распрострањена неверица у професионалним круговима у вези са оправданошћу и делотворношћу мера за сузбијање ковида-19 свакако би требало да наведе критички настројене умове на размишљање. Што се тиче лечења агресивно наметаним вакцинама, бивши потпредседник фармацеутског предузећа Фајзер, др Мајкл Једон, јавно је испољио своје неповерење у безбедност производа компаније у којој је био запослен. У вези са антипандемијском стратегијом британске владе, др Једон је у својој оцени очигледно солидаран са разматрањима др Филмиха по истом питању. У свом твиту он дословно каже: „Прочитао сам консултативни докуменат. Ретко сам икада био толико шокиран и узнемирен. Сматрам да примаоце [вакцине] обмањују на начин који повлачи кривичну одговорност.“ Узнемирујуће статистике које се односе на смртност и нежељене нуспојаве након примања Фајзерове вакцине (такође овде и овде) свакако да већ на први поглед потврђују наведене констатације. Поврх свега осталог, 3. јануара 2021. догодила се масовна „нежељена реакција“ у дому за остареле особе Бетханиен Хавелгартен у Берлину, на 31 особи вакцинисаној Фајзеровим цепивом које су биле поодмаклог старосног доба (тринаесторо је умрло у кратком року а већина преосталих доживели су озбиљне компликације). Сви су били вакцинисани без информисаног пристанка, и то од стране униформисаних војника Бундесвера који су били доведени у објекат да би одрадили тај задатак. (Нагађа се да су престрашени сениори, који су преживели рат, били у исувише великом страху од униформисаних лица да би постављали „неприкладна“ питања или изражавали противљење.) Трагедија би вероватно прошла незапажено да узбуњивач међу особљем дома о догађају није обавестио канцеларију др Филмиха, која је у вези са тиме одмах поднела кривичну пријаву чије ћемо резултате тек видети.
Узгред, исти сценарио се недавно догодио и у једном старачком дому у Шпанији, где је непосредно после вакцинисања умрло 46 особа.
Треба ли да проширујемо ово излагање навођењем правосудних преседана – може се спорити о њиховој вредности – који су се већ појавили у неколико јурисдикција? Жалбено веће у Португалији је пресудило да ПЦР тестови нису поуздани за дијагностификовање ковида-19 и да је, следствено томе, карантин који се позива на резултат таквог теста противзаконит. Суд у Перуу, оштро осуђујући оно за шта закључује да је „исфабрикована“ пандемија која узрокује „отежавање … сваке врсте привредне, друштвене и културне делатности, укључујући и у нашој земљи“, одговорност за организовање глобалног хаоса изричито приписује светској плутократској врхушци, чија препознатљива имена се уопште не уздржава да у својој пресуди изричито наведе.
Најзад, само пре неки дан суд у Хагу (не хашки Трибунал, засигурно) донео је запажену пресуду, у ствари упутство холандској влади, да неодложно укине полицијски час, наметнут као мера са сузбијање пандемије, зато што вишеструко крши устав те земље. А пре око месец дана, суд у Турингији, Немачка, пресудио је да је закључавање, уколико је мотивисано антипандемијским мерама – такође противуставно. Ово још нису правоснажне пресуде, али јесу преседани који би требало да пробуде и призову професионалној одговорности одређене балканске „ненадлежне“ судове.
Простим умовима учинило би се да ће са овако масивним посредним доказима, па чак и неколико судских пресуда као приде, др Филмиху бити најлакша ствар на свету да своју колективну тужбу успешно спроведе кроз правосудни систем и оствари блиставу победу, са позамашном материјалном надокнадом, за своје клијенте. Али авај, нажалост то би била претерано самоуверена процена. Са свим чињеницама и убојитим аргументима којима располаже, у данашњем пост-нормалном и пост-пристојном свету, др Филмиху ће бити неопходна такође и огромна количина среће – баш као што је у наслову наведено – па чак и више од најефикаснијих алатки из арсенала правне струке. Ако дејствујући председник Сједињених Држава није успео да себи обезбеди прописну судску расправу за неправилности на које је хтео да се жали, колико је реално очекивати да би тако нешто могло поћи за руком једном обичном адвокату и мноштву „малих људи“ које он заступа?
Па ипак, Бог им помогао, и нека им је срећна парница!
Са енглеског посрбио: С. К.
