Пише: Николина Ковачевић
Ових дана неуморни су нам кораци. Одлазимо као ти оне ноћи према Светој Гори. Журимо, не окрећући се. Знаш, овдје нема више никакве философије, више ту нијесу никакве приче о којима би се мудровало, ово је реалност која много боли. Боли и ову дјецу која тек пропјеваше, која ће у овој години можда нека од њих први пут да ти ускликну с љубављу. Ти, чуј и почуј њихове и наше гласе. Добро познајеш ову муку, није компликована, једноставна је. Колико је једноставна толико је узвишена а све што је Голготско и што носи тежак Крст ти добро знаш да од Бога је.
И ми смо разумјели да од Бога је, и зато смо потегли то тешко бреме на ова плећа каква год да су нека барем буду запамћена да носише Господњи Крст. Знамо да у сваком трену можемо да одустанемо, знамо и то да бисмо погазили назив „НЕБЕСКИ НАРОД“ ако се одлучимо на одустајање, али ми смо гладни хљеба небеског како рече пјесник. Путем којим си и ти корачао, молитве које си Господу узносио, ми слиједимо тај траг, ту искру небеску. Ко смо ако тебе избришемо Свети Саво? Ако се не осврнемо на универзум Српског народа и на најсветије уређење…
И овом муком прослављамо те Православни Наставниче и кличемо ти. Није узалудно, напротив, Христос је са Крста рекао: „Опрости им Боже, не знају шта чине“. Сваки опрост је улазница за Васкрсење као и свака бол. Нијесмо се уморили, само је требао неки нови дан да сване да нас разбуди и да те прослављамо Свети Саво. И ми смо одлучили да идемо ка Светој Гори јер гдје год се налазили под било којом Гором знамо да је у овим данима најмање Црна, док Небеска је и Света. Знамо да си међу нама, предводиш нас. Требао је тај дан да сване да се разбудимо да те славимо кроз будуће дане.Свануо је!
