Пише: Мирјана Бобић-Мојсиловић

Нешто се, изгледа, променило. Свест да се може живети и да вреди измишљати живот, као да је поново почела да се рађа.

Доскора, под утицајем феминистичких рекламних кампања, за савремену, модерну, еманциповану жену која држи до себе – било је веома пожељно да се хвали како не воли да кува. Последње што јој пада на памет била је – шерпа. Све то јој је, некако, било испод части. Нема за то довољно ни урођеног интересовања, ни стечене вештине, и да – свакако нема времена да се бави кувањем, пошто своју драгоцену пажњу користи за неупоредиво занимљивије и значајније послове, као што је, на пример, размишљање о себи самој, или о сопственим стваралачиким успесима који ће бити видљиви свакоме и свуда.

Али, нешто се, изгледа, променило. Свет се променио. Бесмислени су постали сви статусни симболи који су опчињавали оне којима је приказивање властите „посебности” најважнији циљ. Да ли је то због глобалне закључаности, због немогућности да се путује, због ограничености сваке врсте, због огољене трошности свега – од система вредности, до изгубљених пола године у изолацији – тек свест да се може живети и да вреди измишљати живот, као да је поново почела да се рађа.

Пало ми је то пре неки дан на памет, када ме је моја много добра пријатељица, иначе феминисткиња која се гнушала кувања и било ког домаћичког посла, позвала телефоном, да се похвали.

„Нећеш ми веровати – направила сам џем”.

Глас јој је био поносан, свечан, величанствен. Тако се, претпостављам, са том свечаношћу и уздржаношћу, хвале они који су добили Оскара.

Нисам могла да верујем својим ушима.

Кад ништа друго не можеш да промениш, можеш да промениш свој став

„Ти????”

„Да, једноставно, дошло ми је”, глас јој је био цвркутав, и инспиративан, и диван. „Направила сам, прво, џем од кивија. Онда сам направила неколико тегли џема од кајсија, који је фантазија, али пашћеш у несвест кад чујеш ово…”

Већ сам била села. Нисам могла да је замислим са варјачом, шерпом и теглама.

„Направила сам џем од шаргарепе са ђумбиром и поморанџиним соком, лууудило је, а најбоље иде са старим качкаваљем, морам да направим вечеру да пробате.”

Синоћ смо били код ње на вечери. Џем је био фантастичан, вечера изврсна, атмосфера за столом, као некад – радост и неки скоро клиначки ентузијазам.

Помислила сам како смо се у ова шугава времена, ипак вратили нормалности.

Јер, кад ништа друго не можеш да промениш, можеш да промениш свој став.

Прићи шпорету, и бити креативан!

Све остало, после, само је питање зачина.

Извор: Блог “То сам ја”