Пише: Горан Киковић, српскиисторичр из Црне Горе
Протојереј – ставрофор, дугогодишњи национал-но-просвјетни и културни радник, намјесник Беранског протопрезвитерата, посланик Велике Народне Скупшштине српског народа у Црној Гори из 1918., просвјетни референт Зетске области, оснивач и дугогодишњи предсједник градског Црвеног крста, предсједник Првог народно-ослободилачког одбора народног осло-бођења среза Беранског од 21. јула 1941., хонорарни наставник вјеронауке у Беранској гимназији и Учи-тељској школи, један од најугледнијих грађана Берана и Лимске долине, познат у народу под именом „поп Леко“.
Родио се у селу Буче код Берана 23. септембра 1884. године у свештеничкој породици црквеног великодостојника оца Луке, од којег је наслиједио љубав према књизи, вјери и моралној чистоти. Основну школу учио је код манастира Ђурђеви Ступови, нижу гимназију у Битољу, трећи разред гимназије у Скопљу школске 1901/02 године. Тридесето коло Богословско-Учитељске школе завршио је у При-зрену 1908. и крајем августа исте године постављен за учитеља основне школе у спрском селу Врака код Скадра. Касније је службовао у Бољанићу код Пљеваља, Калудри (по просвјетним документима) Пећи и Бучу. Учитељским позивом бавио се све до марта 1919. године, до рукоположења за свештеника и постављења за пароха беранског и Архијерејског намјесника за Срез берански. У чин протојереја произведен је јануара 1921. године, а указом ЊВ Краља, октобра 1924. године по-стављен је за протојереја округа Берана, и ту дужност је обављао све до пензионисања 1952. године. Током 1937/38 године био је старјешина манастира Ђурђеви Ступови.
При Беранској гиманзији радио је у звању хонорарног наставника од часа у периоду од 7. септембра 1919. до јуна 1941. године, изузимајући прекид током школских година од 1937-ме до 1939-те. Одлуком Банске управе од 25. септембра 1939. године поново је постављен за хонорарног наставника вјеронауке. Током читавог периода рада предавао је вјеронауку као основни предмет, а повремено филозофску пропедеутику и основе филозофије. За хонорарног наставника вјеро-науке и црквеног пјевања у педагошком одјељењу постављен је 3. децембра 1920. године, а такође се помиње школских 1927/28 и 1929/30 при Учитељској школи за наставу из предмета: вјеронаука, хорско пјевање и етика.
Као учесник Балканског рата биран је за члана војног суда. Ослобађањем Берана 1912. године, постављен је за секретара Обласне управе, а потом именован за члана комисије за насељавање Пећког округа. Као обвезник чиновничког реда за вријеме Првог свјетског рата био је интендант штаба Доњовасојевићке бригаде. Љета 1916. године интерниран је у Мађарску, у логор Болдогасон, према неким подацима и у Чешку, гдје је остао до краја рата. Повратком у домовину изабран је новембра 1918. за посланика Велике Народне Скупштине у Подгорици, а при Извршном народном одбору 2. фебруара наредне године постављен за просвјетног референта основне наставе Зетске области.
Као човјек поникао из народа активно је учествовао у раду свих нацио-налних и културно-просвјетних удружења вароши. Оснивач је Одбора Црвеног крста у Беранама (1920) и његов предсједник све до 1943. године, а такође члан беранског Окружног школског одбора (1921). Устаничких дана, 21. јула 1941. године, вољом народа, једногласно је изабран за предсједника Првог народно – ослободилачког одбора за срез Беране. Дајући безрезервну подршку устаницима, након два дана предао је дужност и посветио се свом духовном животу. Као члан делегације „Одбора спаса“ заступао је житеље вароши у преговорима са италијанским официрима на Чакору, августа 1941. године.
За национално-просвјетитељски рад и војничке заслуге одликован је Војничком медаљом за храброст, Орденом Св. Саве четвртог (1925) и трећег степена (1940), Југословенском круном петог реда (1930) и највишим црквеним одликовањем – Напрсни крст. Као ученик богословије биран је за предсједника друштва (1908) и био сарадник часописа „Растко“ у којем је објавио своје прве приповјетке – Једна ноћ под кладом и Први пут у боју. Значајнији рад, Основна школа код манастира Ђурђеви Ступови, објавио је у „Просвјетном раду“ (Титоград, 1954, број 2). Служио се француским и руским језиком. Народ Васојевићâ сачувао га је у најљепшем сјећању управо због његових људских врлина, достојан-ственог понашања, природне интелигенције и обдарене физичке љепоте. Речит то-ком проповиједи и обреда, надахнутим говорима на пригодним скуповима и неза-боравним предавањима из вјеронауке и филозофије остао је трајно упамћен у сјећањима генерацијâ ђака, изузетно омиљен и цијењен, и важио за најпоштованијег наставника Гимназије, а међу мјештанима уживао ауторитет најугледнијег гра-ђанина вароши. Говорило се да се „цијела историја српског народа читала из његових очију“. Радо је био виђен у пригодним свечаностима поводом крштења, вјенчања, причешћа, слава, а исто тако и у жалости, приликом опијела и парастоса, када су његове мудре ријечи подизале морал и давале духовну снагу. Приликом посјете Иванграду (Беранама), септембра 1959. године, предсједник СФРЈ Јосип Броз Тито лично му је уручио Орден заслуга на народ првог реда. Доживио је дубоку старост. Преминуо је 12.јануара 1979. године у Титограду (Подгорици), у 95-тој години живота, и достојанствено сахрањен уз масовно учешће грађанства на Српском православном гробљу у Беранама.
