У породичној кући, у Брегалничкој улици број 24 у Београду, априла 1941. године живели су Дражина жена Јелица, синови Бранко (1921) и Војислав (1924) и ћерка Гордана (1927). Како се после Априлског рата о Дражи ништа није чуло, Јелица је покушавала да га нађе преко Црвеног крста. Неизвесност је трајала до јуна месеца, када се он, преко курира, јавио са Равне Горе. Ускоро Јелица, Бранко, Војислав и Гордана одлазе у село Струганик испод Равне Горе, где су живели у вили Дражиног пријатеља мајора Александра Мишића, сина војводе Мишића. Када је почела школска година, Јелица и Гордана се враћају у Београд, а Бранко и Војислав остају на Равној Гори.

Дражин ађутант, поручник Јакша Ђелевић, не пише похвално о Бранку, наводећи како је после неког времена почео је да се жали на лошу храну и неудобан смештај, ‘‘иако је он Дражин син’‘. Ђелевићу није познато да ли је ово неко пренео Дражи, али он то није учинио, не желећи да се упушта ‘‘у ствари чисто личне или породичне природе’‘. Нешто касније, Бранко је тражио од Ђелевића да се пусти један од ухваћених партизана, из групе која се налазила испред Судског одељења. ‘‘Он даје своју часну реч, тврдећи да дотични, кога он зна из Београда, није комуниста’‘, наводи Ђелевић.

Тај партизан је већ био испитан. Није му нађена кривица и требало га је одвести до Љига и пустити на слободу, што је после неколико дана и учињено. Са њим је отишао и Бранко, ‘‘исто онако како је и дошао: нити се коме јавио, нити се са ким из Штаба поздравио’‘, наводи Ђелевић.

Много година касније, Бранко Михаиловић је изјавио да је тај партизан био Душко Јовановић, кога је познавао као једног од руководилаца Савеза комунистичке омладине (СКОЈ) из Београда. Одвео га је до престонице, преко Љига, али онда је он постао агент Специјалне полиције. При крају рата покушао је да промени страну, међутим, Немци су га открили и стрељали.

Бранко је одмах по избијању рата постао члан СКОЈ-а. ‘‘Ја сам још као средњошколац, непосредно пред рат, био захваћен тим такозваним напредним покретом. Примљен сам у СКОЈ 1941. године, пре него што се за покрет мога оца и знало… Био сам инфициран, индоктриниран… То има да се откија док не прође’‘, његове су речи.

Бранково друштво из гимназије, које је пало под утицај комуниста понајвише због романа Николаја Островског ‘‘Како се калио челик’‘, по правилу су чинила деца из добростојећих кућа. Били су такозвани салонски комунисти. Сви из тог друштва страдали су у рату, или су после Резолуције Информбироа 1948. године доспели на Голи оток, тако да, када су се поново нашли у Београду, нико више није био члан Комунистичке партије.

Уз напомену да није стигао да упозна оца, јер га је служба често одводила далеко од Београда, Бранко је за Дражу рекао: ‘‘Он је за мене увек био велики човек, па тек онда отац’‘.

Поручник Ђелевић овако описује први сусрет са Војиславом:
Поздрависмо се. Он се одмах представи:
‘‘Ја сам Војислав Михаиловић. Желео бих да разговарам са командантом.’‘
‘‘Ваљда са оцем’‘, рекох.
‘‘Молим Вас, ја хоћу да разговарам са командантом, не са оцем. Он је свима нама командант. Ја сам дошао да се борим, као и ви остали.’‘

Описујући Војислава бираним речима, Ђелевић наводи шта се потом дешавало:
“После извесног времена, Дража је позвао мене и Божу Перовића, наредника-водника, команданта Подофицирске групе, тј. Дражине личне пратње. Наредио је Божи, а посредно и мени: да се с Војиславом има поступати као са сваким другим непунолетним добровољцем, да га Божа научи руковању оружјем, бомбама, итд; кад се тај део обуке заврши, да га употребљавамо као сваког другог четника, за редовне борбене дужности. Војиславу су очи блистале, образи били ужарени. Нико, ваљда, поноснији није био од њега. На крају, Дража је додао:
‘Војиславу сам објаснио шта значи рат и герила, као и тешкоће које га чекају. Он поред свега жели да се бори као и ми остали, и у мени, од овог момента, види команданта.’
После овога обратио се Војиславу:
‘На своје место!’
‘Разумем, господине пуковниче!’ – одговорио је Војислав одсечно.
Док је младић напуштао собу, на Дражином лицу се јасно видео осмех задовољства и поноса.“

Војислав је прошао кроз истински строгу обуку, а притом је био ‘‘нека врста добровољца за све’‘. И поред свих напора, стално су га виђали насмејаног, задовољног и поносног. ‘‘Никад се није пожалио, а скоро је био увређен кад му се неко обраћао првенствено као Дражином сину, или кад би неко желео да му олакша овакву или онакву дужност. Својим понашањем, скромношћу и радом врло брзо је задобио симпатије околине, да би временом то прешло у право поштовање’‘, пише Ђелевић.

По завршеној обуци, почетком новембра 1941. године, Војислав је добио пушку, пиштољ и две бомбе. На стражарском месту, Ђелевић је питао Војислава да ли му је отац у колиби, на што је он одговорио: ‘‘За оца не знам, али је командант у колиби’‘.

Прва прилика за ступање у борбу указала се већ 10. новембра, док су партизани надирали према Равној Гори. Ђелевић је распоређивао тројке за последњу одбрану Штаба, а Војиславу је објаснио да мора остати на стражарском месту. Он је негодовао, али је ипак прихватио објашњење. Међутим, после петнаестак минута Ђелевић је угледао Војислава на положају. ‘‘Рекао ми је да је добио смену и да је одмах дотрчао. Јасно ми је било да ме је слагао, али сам био поносан на њега’‘, наводи Ђелевић. До борбе није дошло, јер су партизани заустављени на претходном положају. ‘‘Доцније, ишао је и као део Дражине пратње, улазио у мање борбе, а од 1942. па даље био у сталној и страшној борби, неравној и свирепој. Оно што се о њему чуло, радовало би свако родољубиво срце. А тек шта да кажемо за родитељско!’‘ – пише Ђелевић.

Док су Дража и Војислав делили судбину осталих четника опкољених током немачке Операције ‘‘Михаиловић’‘, почетком децембра, Гестапо је у Београду ухапсио Јелицу и Бранка. Одведени су у затвор на Обилићевом венцу и убрзо пуштени, али већ јануара 1942. године Немци хапсе сво троје: Јелицу, Бранка и Гордану. До марта месеца држали су их у Бањичком логору. Према Бранковом сећању, одмах по пуштању на слободу породица Михаиловић склања се у Кадину Луку код Љига.

Међутим, одлазак у Кадину Луку уследио је знатно касније, а догађаји су се одвијали овим редом. Најпре је 31. марта 1942, у листу ‘‘Ново време’‘, званичном гласилу ‘‘Недићеве Србије’‘, објављен јавни позив Дражи и још четрнаесторици официра да се предају у року од пет дана, или ће за њихове будуће акције одговарати ‘‘чланови њихових породица као таоци’‘. Таоци су били ухапшеници одређени за стрељање у оквиру одмазди за убијене и рањене окупаторске војнике, припаднике квислиншких формација и Недићевог управног апарата.

Рок је прошао, а нико није ухапшен, поред осталог и због тога што је генерал Бадер, немачки командант Србије, влади Милана Недића одузео овлашћења која је имала раније, за време генерала Данкелмана. Оснивање Недићеве владе, квислиншких формација и управног апарата, Бадер је сматрао Данкелмановом грешком, која је довела до разбуктавања устанка. Зато је он смењен и отеран из Србије.
Почетком маја Недићево министарство унутрашњих послова тражило је од Бадера да се ‘‘органи српске извршне службе ставе под управне органе српске управе и под српску управу’‘, јер у противном неће успети да зауставе ‘‘бандите’‘ Драже Михаиловића, који су већ преузели власт у многим срезовима. Као једну од мера за сузбијање Дражиног покрета, недићевци су тражили одобрење за спровођење репресалија према породицама герилаца. Аутор елабората послатог Бадеру писао је: ‘‘Не видим разлога да син и кћерка Драже Михаиловића могу слободно да живе у Београду, што је случај са многим породицама оних који су у шуми, а да при томе невин народ страда. Ничим се не може оправдати да ови носиоци отрова уживају слободу.’‘

Другим речима, до овог периода породице четничких команданата хапсили су Немци, а сада су, пошто су добили одобрење од Бадера, то почели да чине недићевци. Ипак, неко време они се нису усудили да насрну на Дражину породицу. Тако је Дража добио на времену да склони Јелицу, Бранка и Гордану. Поручнику Звонку Вучковићу, команданту 1. равногорског корпуса, који је одржавао везу са београдским илегалцима, он је 1. јула 1942. писао: ‘‘Нека моја породица реши где ће: код Вас или у Горњак. Само морају имати лажна имена’‘.

Из Дражиног радиограма послатог 7. јула мајору Радославу Ђурићу, команданту Јужне Србије, који је као бивши шеф београдских илегалаца и даље имао своје људе у престоници, види се да су се Јелица, Бранко и Гордана и даље налазили у Београду. Захтевајући и од Ђурића да убрза њихов одлазак, Дража у наставку радиограма пише:
“Кад је у питању здравље детета треба хитно поступити по захтеву лекара. Најбоља примена ваздуха, добра храна и нега, неопходни услови за Гордану. Хвала на указивању помоћи.“

Гордана је имала запаљење бубрега, које је добила још на Бањици. Истог дана, 7. јула 1942, Дража је писао потпуковнику Драгославу Павловићу:
“Известите чика Васића да је Ненад ступио у везу са његовом удатом ћерком. Дете је било болесно и преболесно. Супруга и кћи још у логору, чини се све да буду пуштени. Немац Матл, професор универзитета, жели састанак са њим преко Ненада. Ово никако да не буде.“

Реч је о Наталији и Татјани Васић, супрузи и ћерки резервног мајора академика Драгише Васића. Београдски обавештајац, капетан Ненад Митровић ‘‘Густав’‘, покушавао је да их избави са Бањице преко официра немачке војне обавештајне службе ‘‘Абвер’‘, капетана проф. др Матла, али овај је заузврат тражио састанак са Васићем, што Дража није дозволио (претходне јесени, 11. новембра у селу Дивци, управо су обавештајци Митровић и Матл уговорили преговоре са представницима немачке Команде Србије, а са Дражом је ишао и Васић).

Септембра 1942. Гестапо је ухапсио капетана Митровића и убрзо га пустио, вероватно на интервенцију Матла. Али, одмах потом Гестапо је поново ухапсио Митровића. Октобра месеца он је стрељан у Јајинцима, заједно са вереницом Олгицом Вучковић, која му је била главни сарадник и курир, и са њеном мајком.

Дража се поново обраћа Ђурићу 15. јула, тражећи да га капетан Митровић извести шта је са његовом породицом. Нешто касније, 1. августа, Дража је писао капетану Александру Михајловићу, шефу Војног штаба илегалне Команде Београда: ‘‘Известите потпуковника Ђурића да моја породица иде привремено и легално’‘. Овде је свакако реч о грешци у куцању, тј. треба да стоји ‘‘илегално’‘. Капетану Михајловићу Дража иза овог шаље још један радиограм, који гласи: ‘‘Потпуковника Ђурића добро контролисати, али му се не сме ништа одавати’‘.

Реч је о потпуковнику Живојину Ђурићу, шефу Недићеве Окружне команде у Лесковцу, који је тајно радио за четнике, као шеф обавештајног штаба ‘‘Антикварница 1’‘, а који је такође ангажован око збрињавања Дражине породице.

Ово је Дражин радиограм мајору Радославу Ђурићу од 21. августа 1942. године:
“Хвала на извештају за моје. Скрените им пажњу да је новац ограничен до величине моје плате. Помогните их колико стварно треба. За Гордану најбоља храна. Разумели нову шифру за Густава.“

‘‘Густаву’‘, односно капетану Ненаду Митровићу, Дража преко капетана Михајловића 22. августа шаље следећи радиограм:
“Молим Вас да узмете податке од моје породице колико и од кога је узимала новац и колико месечно троши. Нека се болесној кћери створи што боља нега и храна. Нека се скрене пажња да издаци не смеју да прелазе моја примања, јер ја полажем рачуна о свему, а нарочито по питању новца. Поздрав Чича.“

Нови радиограм за капетана Митровића Дража је послао преко мајора Ђурића, 5. септембра:
“Јавите где су ми син и кћи. Шта је са супругом, јесу ли и кад отишли из Кадине Луке у Београд.“

Ово је била реакција на вест да су у Кадиној Луци, после свега пет-шест дана, припадници Недићеве Српске државне страже пронашли Дражину породицу. Јелицу су ухапсили и одвели у ваљевски затвор, а потом на Бањицу, док су децу оставили. Бранко и Гордана вратили су се у Београд. Пошто су им породичну кућу у Брегалничкој улици Немци у међувремену потпуно опљачкали – чак су однели и метлу – живели су у кући апотекара Трајковића на Бежанији.

Почетком 1943. године, при обиласку Бањичког логора, неки официр Гестапоа питао је где су Јеличина и Дражина деца. Добивши одговор да су на слободи, наредио је да се ухапсе и доведу у логор. Разговор се одвијао пред Јелицом, која се правила да ништа не разуме. А разумела је све, јер је у младости неколико година живела у Немачкој, код сестре. Преко неких веза, поручила је деци да хитно беже из Београда. На то је Бранко затражио од скојеваца да га одмах пребаце у шуму, у партизане. Намеравао је да са собом поведе и Гордану. Међутим, према Бранковим речима, скојевци су били ‘‘потпуно незаинтересовани’‘.

Разочаравши се у своје другове, Бранко је потражио четничке везе, које су увек биле надохват руку. Равногорски илегалци старали су се о Бранку и Гордани колико су могли и поред осталог снабдевали су их новцем. Тако, пре него што су стигли Гестапо и Специјална полиција, они пребацују Дражину децу у Косјерић. Гордана је потом чувана у околним селима, понајвише у Субјелу, док је Бранко отишао код оца, у село Горње Липово изнад Колашина.

У међувремену, Војислав је био један од тридесетак четника Подофицирске групе капетана Боже Перовића, која је имала улогу Дражине пратеће јединице. Лета 1942. године ишао је са Дражом до Херцеговине, а потом се вратио у Горње Липово. Током марта и априла 1943. године Подофицирска група прати Дражу на фронту у области Калиновика. Маја месеца, пред затварање немачког обруча у Операцији ‘‘Шварц’‘, са Дражом из долине Лима на север одлазе и његови синови Бранко и Војислав.

Једна од јединица коју је Дража позвао у долину Лима ради прихвата Врховне команде, била је и Косјерићка бригада потпоручника Филипа Ајдачића. Том приликом, Војислав из Подофицирске групе прелази у Косјерићку бригаду, а са овом јединицом одлази и Бранко, као цивил, и придружује се Гордани. Већ 24. маја 1943. године, командант Горске краљеве гарде, капетан Никола Калабић, известио је Дражу из области Косјерића:
“Састао сам се са Бранком и Горданом. Врло добро изгледају. Гордана се вежба у гађању пушком и врло добре резултате даје.“

Јуна месеца, један у низу народних зборова Дража је одржао у Косјерићком срезу и том приликом је обишао своју децу.

Септембра те 1943. године Бранко и Гордана били су сведоци, а Војислав учесник, једне од највећих борби четника против Немаца и љотићеваца, код Сече Реке. ‘‘Немци су тукли четнике из авиона, а помагали су љотићевцима и у копненој блокади. Гордана и ја смо се, скупа са четницима, пробијали кроз немачко-љотићевски обруч’‘, сведочио је Бранко. За сво време проведено са четницима, од почетка 1943. до половине септембра 1944, он није видео ‘‘никакву сарадњу са Немцима’‘, нити какво убиство или прогон цивила. ‘‘Док сам био са четницима, ја сам са свима био добар. То је била дивна група. Група равногорских омладинаца у Косјерићу са којима сам се дружио. Били су дивни дечаци и ту никаквих проблема није било’‘, причао је Бранко.

Он је одбио позив Милорада Драшковића да учествује на омладинском равногорском конгресу, јануара 1944. године, али априла месеца најзад облачи униформу, узима оружје и постаје четник. Најпре је похађао једноипомесечну Школу за резервне официре, у селу Брајићи испод Равне Горе. Била је то прва класа, која је завршила школовање 1. јуна. Бранко је добио чин резервног потпоручника Југословенске војске и ратни распоред у Пратећој чети Косјерићке бригаде.

Од сто бораца ове чете десеторица су носила пушкомитраљезе, а међу њима и Војислав Михаиловић, који је имао италијанску ‘‘бреду’‘. Непосредно по доласку у јединицу, почетком јуна, Бранко је положио свечану заклетву, заједно са другим новим борцима Косјерићке бригаде.
‘‘Воја је био добар дечко, добар друг, добар каваљер и добар борац’‘, причао је један од пушкомитраљезаца Пратеће чете, Мијалко Перишић, за млађег Дражиног сина. ‘‘Он је био другачији. Мислим да је био склон комунистичкој идеологији’‘, причао је Перишић за Бранка.

Индоктринација комунистичком идеологијом није била толико јака да би Бранка одвела у партизанске редове, или да би га натерала на неки непромишљени корак, али му није дозвољавала ни да буде добар четнички официр и борац. Мијалко Перишић наставља:
“Наша бригада је ушла у састав 5. јуришног корпуса 4. групе јуришних корпуса, под командом мајора Драгослава Рачића. То је била највећа и најелитнија четничка јединица. Јула 1944. пошли смо да се боримо против комуниста према Копаонику и Топлици. Пошто су борбе биле напорне, имали смо замену људства. Одлазили су рањени и болесни, а њихова места попуњавана су свежим борцима. Тада је Ајдачић вратио Бранка Михаиловића. Није био ни рањен, ни болестан, него се лоше понашао. Није био добар борац. Од тада више није носио оружје.“

Јединице 5. јуришног корпуса ушле су у састав 4. групе јуришних корпуса у другој половини јуна 1944, у области Студенице. Током јула водиле су успешне борбе против дивизија комунистичког Главног штаба Србије, на Копаонику, Јастрепцу и у Топлици, да би у борбама од 6. до 9. августа биле поражене од стране Оперативне групе дивизија, на Копаонику. После ових борби, у оквиру припрема за контраофанзиву, дошло је до замене људства, тако да се Бранко поново нашао у области Косјерића вероватно половином августа. Много година касније, он је изјавио:
“Имао сам срећу да уопште нисам учествовао у грађанском рату. Ја нисам испалио ни један метак ни на четнике ни на партизане.“

Прва тврдња је нетачна, а истинитост друге можда никада поуздано неће бити утврђена. Невероватно звучи да је при онако великим сударима током јула и августа 1944. године било могуће не испалити ни један метак. У сваком случају, комплетна перцепција минулих догађаја код Бранка је била под утицајем шока који је ускоро уследио.
И трећу крсну славу заредом Јелица је провела у затвору, на Бањици. Видевши упаљену свећу у њеној ћелији – ћелији бр. 9, која се налазила у приземљу – 19. децембра 1943. године, осуђеници су најпре помислили да је Дража погинуо. Касније су сазнали да је то славска свећа, а по томе и који је датум, јер су били изгубили оријентацију.

Јелица је пуштена са Бањице јануара 1944. године, на захтев др Хермана Нојбахера и Милана Недића, а у оквиру покушаја да се Дража придобије за сарадњу са Трећим рајхом, који је желео да искористи промену британске политике на Балкану.

Јелица је ускоро склоњена у села изнад Чачка, где се тада налазила Врховна команда. У селу Рошци срела се са Дражом, први и једини пут током рата. Са њима су били и Бранко и Гордана. Почетком марта Дража са Врховном командом одлази у Драгачево, а Јелица, Бранко и Гордана остају у околини Чачка.

Непосредно потом, сви одлазе у област Косјерића.

Извор: Погледи