Пише: Миљан Станишић
Италијански комесар Мацолини је након консултација у Риму и неуспјешног рада око црногорског престола одлучио је да то конфузно стање прекине, и приђе са лојалним црногорским сепаратистима проглашењу Црне Горе као “суверене државе”. Он је у том циљу позвао на састанак чланове Савјетодавног вијећа и оне сепаратисте који ће се сагласити са припремљеним планом и прићи његовој реализацији. По критеријуму лојалности бирани су и делегати скупштине, који би имали само један задатак, а то је да беспоговорно изгласају Декларацију. Иако се у припремама за овај чин строго водило рачуна да не буде никакве дисонантности, ипак све није ишло без проблема. Како на тзв. црногорском сабору заказаном за Петровдан 12 јула, не би било ни најмањих изненађења, гувернер Мацолини са својим Савјетодавним вијећем тестирао је спремност позваних делегата да прихвате декларацију. Они који нијесу дошли или су изразили резерве замијењени су и нијесу присуствовали тзв. Петровданском сабору 12 јула.
Секула Дрљевић је од сепаратиста одиграо кључну улогу да се безусловно прихвате сви услови Италијана око проглашења тзв. независности Црне Горе, као и довођење назови делегата који ће све то акламацијом прихватити. На том фону је и одржан Сабор 12. јула на Цетињу, а њене унапријед припремљене одлуке донесене су “хорски”, акламацијом, уз егзалтираност присутних стварањем “своје суверене” државе. Даље, су одлучили да пониште све одлуке Подгоричке скупштине из новембра 1918. године на којој је донесена одлука о уједињењу Црне Горе и Србије, као и укидање свих одлука које је донијела Краљевина Југославија, а тиме и отцепљење и од ње саме. Иако се водило строго рачуна ко ће присуствовати и “одлучивати” на Сабору, ипак на њему није присуствовао један број позваних, али то није сметало “саборлијама”да славодобитно саопште да је то жеља народа и да су захвални италијанским “ослободиоцима”, што су донијели коначно “слободу” Црној Гори и истргли је из ” канџи великосрпског хегемонизма и тираније”. Уз плотуне из пушака и гозбу сепаратисти су прославили своје “државно свануће”. И поздравни телеграм Адолфу Хитлеру врхунац је бестидности сепаратиста, који су били пуки извршиоци овог сулудог пројекта :”Црна Гора, која је у акционој сфери фашиостичке Италије, данас успостављена као суверена и и слободна држава, упућује своје мисли Вама, Фирер, у жељи да Осовина и нови европски поредак достигну скору сретну побједу”.
Што је народ огромном већином мислио о Сабору и њиховим одлукама и проглашењу државолике наказе, нарочито поништењу одлука Подгоричке скупштине и одвајању Црне Горе од Србије, показао је масовни 13- јулски устанак, као показатељ да је највећи дио становништва Црне Горе, без обзира на партијску профилацију, био поборник нераскидивих веза између ове двије српске државе.
У припреми устанка и обуци устаника учествовали су многи познати официри војске Краљевине Југославије, који нијесу били комунистичке провинијенције, а који ће касније бити на истакнутим мјестима у четничком покрету. Међу њима један од најактивнијих, био је пуковник Бајо Станишић, који је учествовао у оба Балканска, Првом свјетском и Априлском рату, као и у устаничкикм акцијама у Херцеговини, гдје им је као искусни официр помогао у отпору против крвожедних усташких џелата. У свим овим ратовима показао је изузетне војничке и људске квалитете, па је то чак навело и вођство КП у Црној Гори да му понуди команду над устаничким снагама.
Као и свака терористичка организација, тако је и комунистичка крупне планиране активности држала у конспиративности и о њима су знали само најоданији и одабрани појединци из најужег руководства. То се односило и на већ припремљене фазе револуције, а дио по дио плана су откривали “другом кругу” најоданијих у моменту његове операционализације и реализације. Тако је 8. јула ПК КПЈ доносећи одлуку о скором започињању устанка, само декларативно помиње и упоредо вођење револуционарне борбе. Да не би сужавали народно ослободилачки фронт они су у овој фази одбили да саопште конкретизацију револуционарних планова, а које су се огледале у преузимању и постављању нових органа власти на чисто партијској основи и поништавању старих, а све то кроз физичке ликвидације свих оних који се не би повиновале револуционарним промјенама. У вријеме 13-јулског устанка у Црној Гори је било укупно 1800 чланова КПЈ и око три хиљаде скојеваца.
За припрему и вођење устанка крајем јуна укинута је Војна комисија, а формиран је Војно револуционарни комитет при ПК КПЈ, који је имао задатак да руководи свим герилским групама преко мјесних комитета. Он је за потребе устанка ангажовао један број најискуснијих официра Југословенске војске. По инструкцији ПК као војни савјетници ангажовани су : пук. Бајо Станишић, Арсо Јовановић, Велимир Терзић и Васо Вукчевић. Такође, ПК је донио одлуку и да се при МК ангажују познати официри.
Велики број официра Југословенске краљевске војске био је активно укључен у припреми устаника тј. њихову обуку, руковању оружјем и оруђем, увјежбавањем војно тактичких стратегија и вјештина и сл.
Вијест о проглашењу “независности” Црне Горе под италијанском “штиклом” брзо је одјекнула Црном Гором, па су тај моменат искористили комунисти да нарасло незадовољство преточе у општенародни устанак, којему ће у следећој фази придодати своју револуционарну основу. КПЈ је у прилог ишла и велика дезоријентисаност у народу, јер краљевска влада је била напустила земљу, а један број официра и војника је био ухапшен и протјеран у заробљаништво. Многи су тешко поднијели брзу капитулацију своје државе, а ту су били комунисти да вјештом пропагандом и демагогијом у њима пробуде наду да све није изгубљено, а да ће се њихова партија несебично жртвовати да стане на чело народа и уз помоћ савезника, првенствено СССР-а, вратити слободу напаћеном народу. Народ је повјеровао пропаганди КПЈ о брзом завршетку рата, уз пресудну помоћ наше вјековне заштитнице православне Русије. Све је то утицало да се гро народа надао да је дошло вријеме бити или не бити и да је куцнуо час коначног обрачуна који ће донијети слободу, па је свако томе желио дати лични печат и жртву.Само један мањи дио народа био је за то да “ко год дође ја сам му наредан”.
Јулски устанак ПК КПЈ је започео са припремљених за борбу и обучених 283 ударне групе са укупно 6200 бораца, а од тога је било и 1800 чланова КП. Поред овог броја по срезовима су МК КПЈ евидентирали и око 15 хиљада људи спремних да започну борбу против окупатора. О броју чланова КПЈ у јулским устанцима у Југославији постоје различита виђења, тако да многи историчари споре цифру који је сам Тито касније изнио, а коју су идеолошки обојени историчари узели као факат о 12 хиљада комуниста и 30 хиљада скојеваца, јер се оперисало податком од око 4 хиљаде комуниста и 12 хиљада “скојеваца”. Међутим, ни ова диспропорција не мијења суштину да је КПЈ за вријема отпочињања устанка била једна маргинална организација, коју је каснији вихор рата и ратне околности избациле да одлучује о суштинским питањима.
Као што смо навели један од задатака комуниста за вријеме и по окончању Априлског рата био је тај да скупе што више оружја, које је планирано да се искористи за стварање партијске војске, тако да су до уочи јулског устанка у својим скровиштима имали око 12 хиљада пушака, 30 митраљеза, 135 пушкомитраљеза, три топа, 50 сандука бомби, као и око три милиома метака. Дио тог војног арсенала комунисти су искористили не само против окупатора, већ и кроз планско и систематско убијање “унутрашњих непријатеља”.