Пише: Милош К. Војиновић, предсједник Друштва за историјска истраживања

Текст професора Шерба Растодера о злочину над муслиманима у Шаховићима и Павину Пољу 9-10 новембра 1924. године заиста је опомињући и потресан,  пријети да подигне тензије код његових сународника и изазове мржњу за коју смо мислили да је продукт прошлости.

Професор Растодер свјесно и смишљено заобилази најбитније чињенице које су подстицале међуетничку мржњу уназад сто и више година које су на крају довеле до трагичног злочина у Шаховићима. Извлачење из контекста само једног догађаја без шире елаборације и анализе узрока нити је научно, нити је људски.

У овом реаговању указаћемо на потенцијелне, стварне узроке овог несрећеног догађаја.

Повод за злочин над муслиманима у Шаховићима било је убиство пензионисаног начелника колашинског округа Бошка Бошковића које се десило на превоју између Жари и Шаховића у мјесту Обод, у јутарњим сатима, 7. новембра 1924. године. У Бошковој пратњи налазио се његов рођак Милета који је том приликом рањен. Бошко је сахрањен 9. новембра на гробљу у Пољима код Мојковца. На сахрани су се мијењали лелекачи и тужбалице а потом и говорници који су држали ватрене патриотске говоре и евоцирали успомене на „вишевјековне турске зулуме“ над Србима. Један од званичника за којег се не може поуздано утврдити коју је функцију обављао, Никодим (Авров) Цемовић је тада наводно позвао на одмазду: „Црногорци, сузама и лелеком не жали се Бошко, имате одријешене руке да свећате Бошка, на 24 сата, ја вам дајем одријешене руке“.[1] На освету је присутне позвао и брат погинулог Бошка, Секула Бошковић, пензионисани мајор.

Још прије Бошкове сахране, за убиство су оптужени одметници Јусуфа Мехоњића и локални муслимани из Шаховића код којих се наводно скривао. У њима су препознали стварне кривце које је требало казнити. Позив на освету прихватио је велики број присутних на сахрани, а вијест се брзо проширила и на околна села. Неки су већ са сахране пошли кућама по оружје и у групама кренули ка Шаховићима и Павину Пољу. У више извора наводи се податак да је у злочину учествовало до 2000 „осветника“.

Бошкова погибија била је само повод за одмазду. На овом мјесту треба вратити историјско памћење у назад!

Узбуркале су се страсти и подсјећања на злочине почињене од муслимана у доба аустроугарске окупације 1916-1918. године и Османског царства, на безакоње и неправду којима су били изложени „Власи“ како су муслимани погрдно називали правослалвно становништво. Свако братство имало је своје жртве које су остале неосвећене. Њих није било мало. Треба ли подсјетити да су муслимани у току аустро-угарске окупациије у знатном броју ступили у службу окупатора, да су као „шуцкори“ починили бројне злочине над православним становништвом. Бојећи се хапшења и судских процеса неки су се након рата одметнули у шуму и формирали дружине које су пљачкале и убијале на ширем простору тадашњег санџака. Најпознатији међу њима били су Хусеин Бошковић и Јусуф Мехоњић.

Свјежа су била сјећање на свирепа убиства која су починили одметници Јусуфа Мехоњића али и муслимани као одметници или „шуцкори“ у служби аустро-угарских окупатора. Овдје ћемо поменути само нека:

Попа Неша Јоксимовића су на најсвирепији начин пред породицом убили син Ејупа Лепаре Гаљан са сестрићима Јусуфа Мехоњића и још 14 муслимана из Вранеша и околине, 28. фебруара 1916. године. Живом су му одрали лице, поломили ноге и руке.[3]

Важио је за угледног човјека и народног првака у свом крају.

Поред попа Неша одметници Јусуфа Мехоњића или муслимани као одметници или „шуцкори“ убили су бројне друге грађане из Вранешке долине и шире околине.[4]

Још док су вођене борбе са аустроугарским јединицама на прилазима Беранама и Мојковцу, ондашњи „Турци“ тј. муслимани са десне обале Лима заведени аустроугарском пропагандом ставили су се њима у службу и вршили злочине са лијеве обале Лима. У  Штитарској општини убили су 4-5. јануара 1916. године 12 људи: Бубања Јован, Мирко и Радуле, Дробњак Миро, Карличић Илије Мијаиле, Кораћ Радоња, Кораћ Радун, Ћоровић Величко, Ћоровић Марко, Ћоровић Пуниша, Шћекић Милован, Шћекић Раденко. [5]

Током 1917-1918. године од муслимана у служби окупатора тзв шуцкора убијени су: Азањац –Поповић Петар из Азање, Грдинић Грујо, Колашин,  Ковачевић М. Јово, Шаранци, Новаковић М. Јово, Шаранци, Бабић Добрице Војин, Миоче[6] , Влаховић Мркојева Јасна, Ровца, домаћица, заклана. Вујисић Милованов-Пулев Саво, Штитарица.[7]Недовић Тома, Пријелози, Рутовић Вука Милисав, Обод, Потрк, Рутовић Вука Милосав, Обод, Потрк, Ћетковић Арсеније, Лепенац, Џогаз Мијаило, Илино Брдо, Пљевља.[8]

У периоду након окупације, 1919-1924. године, од муслиманских банди  убијени су:

Војиновић Драгов Јефто, трговац, Бијело Поље; Мораковац Алекса, Бијело Поље, трговац; Мораковац Алескин Тодо, потпоручник, Бијело Поље; Џаковић Стеванов Млађен, потпоручник из Брајковаче-Жабљак;  Бошкковић Добрије Алекса, Барице;

Савић Александар из Београд, правник; Бошковић Петра Тодор, Потрк[9];

Бошковић Петроника Ристо, Потрк; Машковић Вулете Милош, Шаховићи, учитељ;

Симоновић Милетин Радуле, Чокрлије[10];

Ово је само дио података којима располажемо.

Велики талас насељавања муслимана на простор од Мојковца ка Бијелом Пољу и уз Ријеку Љубовиђу десио се након 1878. године када је одредбама Берлинског уговора Колашин са потезом до ријеке Таре припао Књажевини Црној Гори. Већина мухамеданског живља напустила је простор око Колашина до 1886. године. Талас досељеника узроковао је потискивање православног становништва и њихово насељавање на дотадашње катуне – Стожер, Барице и др.

Одлука Царске владе у Стамболу да повећа порезе из августа 1903. године узроковала је бунт како код православних тако и муслимана. Економски положај православног становништва био је сведен на пуко преживљавање. Обавезе према агама и беговима биле су неиздрживе па су чифчије одбијале да плаћају нове дажбине. То је узроковало буну која је по раоницима које су сељаци предавали властима названа Раоничка буна.

Буна се временом проширила у покрет који би довео до националног ослобођења. Међутим, Србија и Црна Гора тада нијесу биле спремне да уђу у рат са Турском нити да стану у заштиту српском становништву.
„На ове протесте турска држава је одговорила још већим наметима и принудним мјерама, поступајући све бруталније према сељаку. Аге и бегови, бројни муслимански  одметници, силеџијски су се понашали према православном живљу. Пљачке, паљевине, отимачина стоке, напади на част, пребијање и убиства били су свакодневна појава у Вранешком срезу, зато је отпор православног народа постајао све озбиљнији и све чешће је употребљавано оружје.
Сматра се да је неколико претходних деценија представљало најтежи период живота Вранеша под Турцима. Такво стање је завладало од 1886 године када је Вранеш преплављен муслиманима из Колашина. Турска Порта је крајем 1905 године послала Шемси-пашу Бишевца да испита стање у Вранешу, смири завађене стране и оконча двадесетогодишње полуратно стање. Он је пред турским начелништвом у Шаховићима (Томашево) окупио представнике муслимана и хришћана али није ријешио ни један проблем, чак није предузео никакве мјере према неким муслиманима, познатим зликовцима, одметницима и вишеструким убицама, па ни према онима за које се знало да су убијали и православну дјецу. Напротив, силеџијско понашање муслимана постало је још жешће, а турска власт је почела са подизањем нових утврђења и караула у Стожеру, Прошћењу, Барицама и Крупицама.[12]

Светислав Шестовић у ауторском тексту, Стожер и Затарје кроз тешка и славна времена, о тадашњим дешавањима у Вранешу пише слеџдеће:

„Вође Муслимана су радикализовали однос према српском народу, затварали им путеве и пролазе, онемогућили прилазе пашњацима, појилима, воденицама и за непуну годину дана убили су мноштво Срба и више њих ранили и испребијали…

На ових десетак српских села кренула је нова турска војска. Генерал Шемси паша Бишевац кренуо је из Новог Пазара према Стожеру са 14 батаљона пјешадије, артиљеријом, коњицом и пет генерала. Из Турске је послат најбољи артиљеријски генерал у царевини, Шукри паша, а из Битоља три дивизијска генерала и један бригадни. Из Приштине је упућен један, а из далеког Солуна два батаљона резервног састава, а сва регуларна војска из Новог Пазара, Сјенице, Нове Вароши, Пријепоља и Пљеваља послата је на Вранеш. Објављена је општа мобилизација од Митровице до босанске границе. У Рашкој и Полимљу владало је мишљење да Турска креће у рат са Србијом и Црном Гором, јер је било несхватљиво да толика војска креће на неколико српских села“.

Шемси-паша је опколио Вранеш и Пренћане и пошао у напад. Устаници су сачекивали Шемси пашине јединице наносили им губитке а затим се повлачили према планинским селима Вранеша, гдје је дошло до снажног оружаног отпора. Прва велика битка вођена је у Стожеру 25. маја 1906 године. Пред турском артиљеријом, устаници су се повукли према Барицама, гдје је 3. и 4. јуна вођена жестока битка. Пред огромном турском силом, сви устаници из Стожера и Барица, повлаче се према Пренћанима гдје је одлучујућа битка вођена 6. јуна. Отпор устаника је коначно сломљен 10. јуна 1906 године, када је Шемси паша спалио и Пренћане. [14]

Светислав Шестовић о томе пише:

„Поред паљевине села и уништење имовине, заплене стоке, турска војска је починила грозне и свирепе злочине над нејачи, женама, дјецом и старима. Зулуми су нечувени и незапамћени, злочини и свирепост грозни и ужасни. Поједини случајеви су стравични да се при казивању човјеку крв у жилама леди. Најстравичнији злочини направљени су у Стожеру, можда због тога што је ту било жариште буне. Турска војска није поштовала, ни штеђела образ жена и дјевојака. Сва нејач која није успјела и није могла побјећи, била је на свиреп начин, онај прави злочиначки, убијана и клана. Понашали су се као најкрволочније звијери, чојство су изгледа мјерили по броју силованих жена и заклане дјеце. Двије жене из Стожера, Турци су убили камењем. Кћер Бошка Фуртуле из Стожера, и једна жена Брајковића, покушале су да се сакрију испод једног амбара. Турска војска их је спазила, набили бајонете на пушке и обадвије измасакрирали.  Силоване жене у Стожеру турски војници су после убијали и над њима се иживљавали. Једној жени су просјекли дојке и кроз просјечене дојке провукли јој руке. Мајку Малише Лека, Санду, немоћну старицу запалили су у амбару, заједно са дјететом Јанка Брђа. Убили су у бјежању снаху Јакова Секулића из Горица. Када су убили жену, рањено је и дијете у колијевци са којим је бјежала, а које је касније, само и напуштено, умрло. У Стожеру испод Врхова, заробили су два малољетна младића, један је био Дико, син Мила Шестовића, а други је био Војиновић, оба из Стожера. Прво су их живе одрали, а онда им је Рагиб Каљић одсјекао главе. На муке су душу испустили и три брата Марковића из Воднога, које су Турци били заробили.То су били Шемси-пашини јунаци који нису имали образа, ни страха, ни познавали Бога, ни Алаха. Злодјела која су почињена су бројна и стравична, које је данас прекрио вео заборава.

План је био да се српски живаљ прогна, затре и уништи, а да се ту населе муслиманске породице које су бјежале из ослобођених крајева Црне Горе…

Дипломатске активности Црногорског посланика Матановића и српског конзула у Солуну исходовале су обећењем Порте да се српско становништво може вратити на своја огњишта, а да турске власти не могу дивљати над њима…

Турске власти, и поред потписаног уговора да неће никога хапсити, похватали су народне прваке из вранешких и премћанских села и осудили их на дугогодишње робије. На сто једну годину робије осудили су коџобашу Лазара Кнежевића из Вашкова, а на дугогодишње робије осудили су: Јанка Човића, Илију Шестовића, Николу Човића, Шабана Вуковића, Милентија Варагу, Петра Јоксимовића, Лала Јоксимовића, Малишу Лека, Ћоса Фуртулу, Мића Лека и Крста Човића сви из Стожера, учитеља Неша Јоксимовића из Горица и Маринка Маџгаља из Писане Јеле. Њих су оковане у тешко гвожђе, повезане међу собом ланцима, турске власти дотјерале у Сјеницу. О врат су им окачили револвере као знак да су бунтовници. Из Сјенице су прослијеђени у Скопље и Солун….

Похапшени народни прваци остали су у затвору у Скопљу и Солуну, све до младотурске револуције у љето 1908. године, када су општом амнестијом ослобођени. Турске апсане биле су право мучилиште кроз које су прошли поменути вранешко-прамћански прваци. Никола Човић слободу није ни дочекао, већ је отрован у затвору. Илија Шестовић због тешке робије умро је након пола године када је кући дошао. Сви су они били доведени до тих граница, да их ни породице нијесу могле препознати…

У вријеме трајања борби, страдале су многе породице, страдала је народу имовина и потпуно је био раскућен…

Шемси-паша Бишевац из Бишева код Рожаја, исламизирани Куч Чоловоћ, а прозвао се Фејзовић, брзо је напредовао – од турског аскера до паше (генерала), прочуо се у гушењу побуне и код нас у крви угушио Вранешко-премћански устанак 1906. године. Погинуо је 1908. године у Битољу, убио га је турски официр, присталица младотурака. [15]

 

Ко је убио Бошка Бошковића?

Тврдње Милована Ђиласа да су одметници Радош и Драго Булатовићи на суду у Колашину признали да су убили Бошка Бошковића су нетачне. Они нијесу ухваћени живи нити им је суђено пред судом у Колашину, пред којим су наводно признали убиство.  Они су погинули у борби са жандармима у селу Равни у Доњој Морачи, 8. марта 1929. године о чему свједочи и фотографја у прилогу.[16] Уз то, Рагош и Драго су током боравка код свог јатака Богавца код Мојковца за живота негирали да су убилои Бошка Бошковића.

 

Један од одметника из групе Јусуфа Мехоњића, Хаско Љуца, касније се пред пријатељима у Турској хвалио „да је његова пушка Бошка погодила“[17].

Тврдње више аутора да се Јусуф Мехоњић у данима убиства Бошка Бошковића налазио у Албанији не могу се сматрати доказом да његова група није извршила убиство.

Професор Милан Булатовић изнио је веома убједљиво сведочење које потврђује да су одметници Јусуфа Мехоњића убили Бошка Бошковића.

„Амир је припремио убиство Бошка Бошковића. С обзиром да је био јатак Јусуфа Мехоњића, о својој намјери га је обавијестио, молећи га да му помогне у овом подухвату. Мехоњић је одвраћао Амира од ове одлуке. Убјеђивао га је да му је то погрешна одлука. Говорио је да је лако убити Бошковића, али да ће посљедице бити велике. То није паметно решење. Бошка ће светити. Његово убиство платиће недужни сибијан – народ. И поред Јусуфовог опирања, Амир му је говорио да је његова одлука коначна, да то мора урадити, па макар лично платио својом главом, јер такву увреду не може опростити. Послије таквог разговора Мехоњић прихвата молбу и договоре се о саставу засједе у којој су били: Јусуф Мехоњић, Виличић, сестрић Јусуфа Мехоњића, Нухо Хот из Карајукића и Амир Муслић. Наишао је Бошко од Шаховића према Мојковцу и на путу је убијен. Ово су тачни подаци о погибији Бошковој, а све остало су нагађања.“[18]

Остаје чињеница да су муслимани Шаховића и Павина Поља животима платили за Бошкову смрт и не само за његову. Колико је стварно убијено мирног, цивилног становништва барата се различитим подацима. Ипак, може се сматрати поузданим податак да је тог кобног 9 и 10. новембра 1924. године убијено 98 грађана муслиманске вјероисповијести. Попис жртава извршио је одмах након злочина бјелопољски муфтија Мустафа Салихбеговић а објавила сарајевска Правда.[19] Осветници су убили следећа лица:

Машо, Мехмед, Хуле, Алага, Решо, Аго и Наход Муслић;
Хасан, Идриз, Шабан, Ејуп, Бајро, Хако, Јакуб, Ислам, Зећир, Омер, Тајо, Реџеп, Назиф, Шато, Абдурахман, Филе, Халил, Муса, Адем, Шабан М, Ахмет, Ибрахим, Шевко, Абас, Абид, Аго, Бахо, Пашо, Муле, Дедо, Абдо – Хасанбеговићи;
Нухо, Ибрахим, Мурат, Хакија, Муса Бабајић и жена му Нафија (сагорјела);
Сабит, Рашид, Медо, Бешир, Зито и Адем Шаховић;
Едхем, Беган и Хамид Фазлагић,
Аљо, Авдо и Мустафа Дрндар;
Кујо, Шећо, Мулко, Шеле и Шаћир Даутовић;
Аго и Пашо Хаџићи из Граба;
Гано и Аљо Грабовић;
Дуле и Махмут Садиковић,
Билал Баљагић; Селим Каљић, Раиф Вртљанин, Дешо Дувеловић, Хаџика Мусић, Мехмед Чокрлија са још три друга, Медо Гушмировић, Зећир Хаџовић, Рашид Кораћ, Ахмед Друповић, Омер Хоџић, Хурем Адиловић, Адем Сукац и још 8 који се због унакажености нијесу могли препознати. Овај број је већи, јер имена свих убијених нису евидентирана.

Можда се објашњење за злочин налази у књизи Др-а Новака Ражнатовића, ЦРНА ГОРА И БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС, који на стр. 327 наводи: „племенско-патријархални човјек, у свом најдубљем пориву који изазива неосвећена крв његових ближњих брисао је сваки политички обзир пред дугом освете“.

Према списку бирача Општине Шаховићске закљученом на дан 18. априла 1924.

године било је уписано 715 бирача (гласали су само пунољетни мушкарци). Право гласа имало је 661 бирача (64 је брисано са списка) од чега су 474 били православне и 187 муслиманске вјероисповијести. За Турску се иселило 41 лице.[20] На изборима за Скупштину КСХС одржаним 8. фебруара 1925. године гласало је 437 бирача.[21] На изборе није изашло 224 лица (661-437=224).

У бирачким списковима Општине Павино-пољске закљученим 6. фебруара 1924. године било је уписано 915 бирача од чега 849 са правом гласа, православних 492 и 359 мухамеданске вјероисповијести. Од овог броја за Турску је иселило 44 бирача.[22] На изборима одржаним 8. фебруара 1925. године гласало је 666 бирача. На изборе није изашло 183 лица. (849-666=183).

На изборима одржаним 8. фебруара 1925. године, тј три мјесеца након извршеног злочина у обје општине право гласа је имало 1510 (661+849) а изашло је на биралишта 1103 бирача (437+666). На изборе није изашло  407 бирача обје вјероисповијести (1510-1103). Дакле, у броју од 407 лица обје вјероисповијести можемо тражити губитке тј убијене у новембру 1924. године.

Обзиром на структуру становништва према вјерској припадности, број од 98 убијених по списку који је сачинио муфтија Мустафа Салихбеговић чини се реалним.

Муфтија Окружног муфтијства у Бијелом Пољу, Харун Ламежовић у свом обраћању

Министарству вера у Београду, број 1324 од 9. септембра 1925. године пише:
„Муслимани Шаховићског и Павино Пољског џемата у току ове  године иселили су се у Турску и своја имања продали, те се сада налази у Шаховићској општини 17 а у Павино Пољској 5 муслиманских домова.

Муфтијство је све ствари обадве џамије пописало и пренело их у град Бијело Поље на чување јер их није смело чувати у поменутим џамијама да се неби покрало или евентуално упропастило.“[23]

Неспорно је да је новембра 1924. године почињен тежак злочин над муслиманима. Неупоредиво већи злочин почињен је на истом простору над православним становништвом 1906. године што професор Растодер и не помиње у својој колумни. Да ли су тих година почињени и геноциди аутор овог текста није стручан да квалификује!

Мјесно српско становништво није починило нити учествовало у злочину 1924. године. Насупрот, спашавали су своје комшије муслимане.

Браћа Станоје, Радоје и Ратко Јоксимовић испод Жубера у Павином Пољу,  спасили су Смаја Аџовића и његову браћу и породице. Склонили су их на сигурно и трећи дан испратили преко Лисе до Бродарева. Аџовићи и друге породице муслиманске су одселиле у Сарајево и  Прибој. Многи муслимани и њихови потомци су деценијама посјећивали вранешке српске породице које су их спасиле.

Марко Лековић са браћом и сродницима такође су спасили више муслиманских породица и испратили преко Комарана за Пријепоље.

Стеван и Иван Мрдак у Лијесци спасили су браћу Каљиће, чак и  Бећира са породицом и ако су знали да је починио бројне злочине над Србима, (убио је и попа Пера Радовића), испратли су до Скопља.

Лазар Бубања спасио је породице Хамзића и испратио их за Пријепоље. Хамзићи су годинама долазили код Лазаревог сина Ђорђија, у знак захвалности, а Ђорђије би их сваки пут дочекао на  традиционалан начин. Биле су то узајамне пријатељске па и кумовске посјете.

Станиша Меденица из Равни код Колашина био је најамник 1924. године код Муслића у селу Муслићи. Када је чуо пуцње и видио наоружане људе да се приближавају кући, склонио је породицу својих газда у избу у приземљу куће, изашао испред куће. Представио се да је власник куће и тиме сачувао породицу и кућу Муслића.

Мајка Вуколе Крговића из Вранштице код Шаховића склонила је у своју кућу више породица својих комшија муслимана и спасила их одмазде. [24]

Новак Ашанин спасио је више муслимана склонивши их у своју кућу.

Милун Марковић из села Градина спасио је муслимане у селу Водно од страдања   1924. године. У сумрак позног јесењег дана, у Милунову кућу дошла је група од 12 непознатих људи. Милун их је упитао: Којим добром људи? Казали су да су дошли код њега да их води на Турке у Водно. Милун им је одговорио: “Ја вас водити нећу, а на њих  можете ићи само преко мене мртва.” Успио је да их одврати од зла, јер сигурно им жив не би дозволио да нападну на његове комшије. Муслимане у пљеваљском селу Маочу спасио је Маринко Голубовић тако да у Водном и Маочу нијесу доживјели зло које се десило у Вранешкој долини. Миленко Марковић са Градине –Драган Марковић из Мојковца.

Бројне мјесне српске породице Шестовића, Човића, Кљајевића, Вуковића, Јоксимовића, Цмиљанића и други, су спасили на стотине комшија муслимана. [25]

Окретање суживоту и најбољим односима међу грађанима свих вјера и

националности морају бити наш једини избор данас и у будућности. Поборник сам разоткривања истине али без „зле крви“ и вађења из контекста једног догађаја што на ненаучни начин чини професор – академик Растодер уз то увећавајући жртве множењем двоциференим бројевима. Говор мржње присутан је у текстовима више аутора у његовој књизи  „Кад су вакат каљали инсани“ што је недопустиво и морало би бити санкционисано.

Текст професора Шерба Растодера о злочину над муслиманима у Шаховићима и Павину Пољу 9-10 новембра 1924. године заиста је опомињући и потресан,  пријети да подигне тензије код његових сународника и изазове мржњу за коју смо мислили да је продукт прошлости.

(Обзиром да ПОРТАЛ ВИЈЕСТИ није објавио  реаговање на текст професора Шерба Растодера, Шаховићи – 100 година срамоте, нити су нам одговорили, исто Вам достављамо ради објављивања на вашем порталу!)

[1] Изјава свједока догађаја, Панта Богавца. Увидом у расположиву документацију не може се поуздано  тврдити да је Никодим тада био начелник среза

[2] Извор: Википедија

[3] Казивање, Момчило-Момо Јоксимовић и Тадија Бошковић

[4] Подаци преузети из рукописа М. Војиновић-Т. Бошковић, СПОМЕНИЦА ЗА ОТАЏБИНУ-ЉУДСКИ ГУБИЦИ ЦРНЕ ГОРЕ У ПРВОМ СВЈКЕТСКОМ РАТУ

[5] Миљан Дробњак, Дробњаци из Штитара код Берана, хронологија и родослов, стр. 90

[6] Радован Вујадиновић, Стари ратници, Пљевља, 2011, стр. 41

[7] Предраг Т. Шћепановић, Комитски-четнички покрет у колашинском крају, рукопис

[8] Милета Војиновић, Пљеваљски крај, стр. 227

[9] АЈ Београд, фонд 14, МУП Краљевине Југославије, фасц. 189, док. 195

[10] Р. Ракочевић, Штитаричке школе и њени ђаци, стр. 92

[11] Историјски институт Подгорица, фонд Вукашин-Вук Божовић

[12] Вукоман Шалипуровић: Раоничка буна, Сјеница 1969

[13] Извор: Википедија

[14] В. Шалипуровић: Раоничка буна

[15] Светислав Шестовић, Стожер и Затарје кроз тешка и славна времена, Бијело Поље 2012

[16] Милош К. Војиновић, Тадија Б. Бошковић, рукопис: СПОМЕНИЦА ЗА ОТАЏБИНУ – Људки губици Црне Горе у Првом свјетскопм рату

[17] Казиваѕње аутору, Хајро Колашинли (Аличковић), Алачата, Турска 2014. године

[18] Професор Милан Булатовић, ауторски ртекст у књизи „Кад су вакат каљали инсани“

[19] Првада, Сарајево, број 267 од 23. новембра 1924. године

[20] Архив Југославије Београд, фонд МУП Краљевине Југославије, 1924. година

[21] Подаци Државног архива Црне Горе, ПЈ Бијело Поље, Тадија Бошковић

[22] Архив Југославије Београд, фонд МУП Краљевине Југославије, 1924. година

[23] Архив Југославије Београд, фонд Министарство вера, 1925. година

[24] Веселин Дрљевић, Казивае  аутору 9.новембра 2023. године

[25] Момчило-Момо Јоксимовић, казивање аутору,  2. август  2023. године