Мр Слободан Миливојев Чуровић Тушински, рођен је 26.05.1964.године у
Бијелом Пољу. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду
(одсјек за југословенске књижевности и општу књижевност. Магистрирао
на Економском факултету у Подгорици. Дугогодишњи професор србског
језика и лијепе књижевности у Економској школи „Мирко Вешовић“ и
једини професор србског језика  у Подгорици који је одбио да предаје
„матерњи“ језик.   Сада је библиотекар у истој школској установи.
Књижевник и књижевни критичар. Објавио је 88 књига :  За свој књижевни
рад добио је од Удружења књижевника Црне Горе, престижну награду
„Марко Миљанов“, 2004. год. за роман „Обични животи“.  „Видовданску
повељу“ 2015. од Удружења књижевника Црне Горе. Поезија му је
превођена на руски и бугарски језик. Заступљен у неколико Антологија
поезије и афоризама.    Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења књижевника Црне Горе, Творац умјетничког пројекта „Арс флуид“. Предсједник НВО „
АПИС“-Аманет писма и СрБства, Књижевног клуба „Марко Миљанов“ и
Ускочко  гусларско – пјесничког друштва „Петар Кршикапа . Повјереник
удружења „Ћирилица“ за Подгорицу.

ГОРАН КИКОВИЋ: Поштовани господине Чуровићу, драго нам је што сте
прихватили да говорите у интервјуу за часопис Глас Холмије,који излази
на Српском језику и ћириличном писму у Беранама,већ пуних једанаест
година.Реците за наш часопис ваш став о томе да се ни послије три
године није вратио Српски језик у школе у Црној Гори?

СЛОБОДАН  ЧУРОВИЋ: Србски језик није враћен у школе јер се недовољно и
бојажљиво више о њему  разглаба, премизгује, него што се искрено чини
да се вратимо  себи, Његошевој ваљатној Црној Гори.

Из разлога што је пуно лажних Срба, који трбухом хоће да ријеше то за
њих заморно и сјекирајуће питање, варакајући се, млако и калкулантски,
шићарџијски, само да што закуче, неку функцију, па их заболе  и за
србски језик, ћирилицу, Космет.

Дукљански мрзиоци свега србског намјерно су смандрљали квазиназиве и
малтерисали са лингвистичком науком, трудећи се силоватељски и на све
могуће начине да дрско уведу матерњи, татерњи, а могли би и сијелски,
катунски језик, само да нема одредницу србско којом је записана
историја Црне Горе, нађе трајање, кроз вихорне подвиге и жестоке
бојеве.

Такав степен глуме и опонашања бјелосвјетских налогодаваца и
испуњавање свих њихових жеља не зна за стид, ни кајање, њима је само
стало да се одрекну најбољег себе, да не буду ништа, сем крпа на
јеловнику подмуклих свјетских сценариста. А на тај начин разроваће
здраву фамилију, васпитање обогаљити и исмијати, традицију обурдати
низ ђавоље лази, тонући у својеврсни материјалистички нихилизам.

Надам се да ће изабраници Срба, како они воле да кажу лидери, или
аутентични Срби ( дичне перјанице- вуци горски) за које постојимо само док доносимо
гласове, (као теглећи сервис да нас добро фруте и да нам га
збибере(када претходно обезбиједе себе, најближе, кумове, рођаке,  а
после им се стужи од замора за велика питања, јер одједном су вељи
легалисти, и неће имати довољно времена  да помогну нама
неаунтетичнима (да нас просвијетле и изгину ако треба да врате србски
језик).

Требало је да будем директор Економске школе али не дадоше наши (није
ме још препознао србски терен и поглед), тако да могу из личног
искуства да потврдим колико је та пизма на сцени и да постоје само
привилеговани вјештаци србски, свих система добродошли.

Е не би ме чудило да се дукљански агитроп по црвеној навикнутој
мимикријској матрици прилагођавања сада престроји у велике Србе,
тјешећи нас наивне и мале Србе да су они то вазда били у души.

Е кукавно Србство, бојим се да ће овај ламент још одзвањати.

ГОРАН КИКОВИЋ: Поштовани господине Чуровићу, колико је познато нашој
редакцији Ви сте једини професор Српског језика и књижевности који је
одбио да предаје “матерњи” језик умјесто Српског.Реците нам шта са
данашњег становишта мислите о тој историјској одлуци ?

СЛОБОДАН  ЧУРОВИЋ: Јесте, у Подгорици сам једини професор који је
одбио да предаје лажански и морао сам да положим још девет испита за
библиотекара, да бих могао да радим у библиотеци Школе.
Није било лако, али је часно и данас бих опет то урадио, јер пред
ђацима се не може глумити. Зато мирно спавам, компромиса са савјешћу
нема.

Некима је то било чудно, онима што преже, варакају се, и крију
пописнице.Прислушна одјељења бар код нас добро раде, једном шпијунара
увијек шпијунара. Радио сам и на рампи двије године као портир и мало
у пекари, да се калим, (све им „ћетало“ и за вазда им хвала душама
човјечјим). Дјеца су ми добро него једу. На то сам поносан и због моја
три сина да их нијесам слагао. Не тражим никакве похвале због тога,
свако носи свој крст, и бира свој пут, али сам осјетљив да ми то неко
отима, љубомором, или минимизира.Чудо су укривени Срби.

ГОРАН КИКОВИЋ: Поштовани господине Чуровићу, ви сте магистар наука и
културно просвјетни трудбеник у области Српске књижевности, културуре
и књижевности и аутор скоро 90 књига ?Шта нам можете рећи о овом што
сам навео у питању?

СЛОБОДАН  ЧУРОВИЋ: Јесте, ја сам аргатин и надничарин србског језика,
аутор и приређивач скоро 90 књига, многе су са националним предзнаком
у одбрани србског језика, светиња, србског идентитета. Трудим се да
свједочим истину о мом милом србском роду, намученом и череченом,
стално смањиваном, над којим су стално вршени геноциди, да биолошки
нестанемо, подметањем туђиника, који нас је забравио, (а тако лијепо
свирао клавир) омађијао, кроз крилатицу братство јединство, а
погубност слободе и обесмишљавање човјека почиње развиканом француском
револуцијом иза које се крије подмукли и прљави план. Свједоци смо тог
новог накарадног поретка, кроз ратове и пошасти, кроз страдања невиних
и данас  када се на страшном пољу сукобљавају и ратују Бог и сотона,
богољупци и богоборци.

Ускоро би требало да угледа свијетло дана и „Књига мржње“ на 500
страница, јер толико је примјера „опште историје бешчашћа“ а она
никада није престајала, поготово  код нас, са провјереним документима
и чињеницама, јер свијет данас постаје све више духовна депонија и
образац затворске психијастрије, којом нас трују кроз риалити скарадне
програме, са најогавнијим садржајима и иживљавањима, трујући и
контаминирајући нашу перцепцију и ставове.

Познато вам је да сам објавио и велики Зборник о Ђеду, свјетилнику
наше вјере, ведрини и снази који нас је предводио у непоновљивим
литијама чистих молитви и срушио горопадне хулиоце на вјеру, језикуше
оштроконџе, многе невладине однарођене организације, по наредбама
финансијера и тровача душа, који би наше светиње претвориле у
кладионице, ти безбожници из Брозовог шињела.

Ако  Бог да, а „све ће бити како Бог узоће“ надам се да у доћи до
бројке 100 књига, па ето потомци нека знају шта је писао и мислио син
Миливојев и Шујчин у својим записима, које ћу објединити заједничким
насловом „ На срце везитку“, јер читав мој живот је био мучно уздизање
по стрминама живота, али нијесам поклекао, предао се или продао душу
ђаволу, јер то не приличи нама Ускоцима, који су знали ко су и шта су.

Јесам ли огорчен како диликћу са наградама и нагрдама исти, јесам. А
узеше све без што је за небо свезано и питам се колика треба да буде
количина нашег дивљења, тапшања, да би се измерачили, напокон били
задовољни, ти бардови, учитељи Србства и редовни дневничари (не било
им рока) углавном о црквеним саборима, и љетњим Фестивалима разоноде
из ђефа, са надобудним словисањем и античким бесједништвом, одлични
гости а лоши домаћини.

То су кружоци идолопоклоника, затим кружоци кружока, обећавајући
кружоци, пожељни за будућа награђивања, а све исти, исти, исти.А
највише воле да се сликају са владикама, обично на крају литургија,
наши спасиоци и путовође…

ГОРАН КИКОВИЋ: Поштовани господине Чуровићу, ви сте такође и
предсједник неколико Удружења која баштине Српску традицију у Црној
Гори кроз вјекове постојања и можете ли да нам кажете о раду ових
организација које предводите и представљате?

СЛОБОДАН  ЧУРОВИЋ: На челу сам србског ускочко гусларско-пјесничког
друштва „Петар Кршикапа“ (регистрираног него што)  које не жели да се
такмичи, за такво нашто нема потребе, награде су варљиве, затим
Удружења „Светосавници“ које је органитовало низ запажених трибина на
тему Србства, писма и језика, подсјећајући заборавне и на наше
великане духа и ума, србске светитеље и књижевнике.

Надам се да ће неко у туђини прочитати ове редове бола и јадања  и
изразити жељу да нам набави копир апарат, компјутер, да оспособимо
одговарајућу просторију,  а сад су дошле наше узданице на власт) у
мисији служења Србству срцем и душом, а планирали смо да покренемо и
часопис за србску историју, културу, традицију и обичаје
„Светосавници.“ Боље је за то издвојити средства него за србски
крканлук са сузама када гане у ожичицу пјесма  „Ко да ми отме из моје
душе Косово а онда запловити у боемију.

Напоменуо бих и активности у славу писане ријечи Удружења књижевника
„Марко Миљанов“  које је имало запажене наступе  сваке године на Сајму
књига у Београду, са разноврсним промоцијама и новим насловима , гдје
су казивали стихове  велики србски пјесници из Црне Горе, врсни
интелектуалци, Вукић Гаро Брајковић, Павић Радовић, хаџи Радован М.
Радовић, Радомир Милић, хаџи Љубисав Бјелић Морачки, Милојка Јововић,
Никола Ненезић, Срђан Лековић, говорећи и стихове својих сабратника у
рими Радојице Раја Булатовића, Жарка Бојића, Илије Вуковића Црног,
Бранка Бата Крковића, Миша Кубуровића, сјајних епских пјесника Радула
Рада Бојовића, Радојице Брајовића…

Нстављамо борбу а наше је огледало и истина, обавеза и част, поштење и
испуњење аманета предака „Пописница србска да се зна.“ И не вјеруј да
је Србин онај који не покаже пописницу.

ГОРАН КИКОВИЋ: На карају сваког разговора за часопис Глас Холмије
питамо нашег саговорника, какво је Ваше мишљење о нашем раду као
часописа, који излази на Српском језику и ћириличном писму ?

СЛОБОДАН  ЧУРОВИЋ: Свака част „Холмији“ која је око сјевера и србски
збор, са сјајним садржајима која подстичу на размишљање, буде понос и
уче правим вриједностима, на овим беспућима, гдје србски род још лута.
Камо среће да је више таквих бескомпромисних часописа, са занимљиво
обрађеним темама, са мјером и укусом и осмишљеном уређивачком
политиком.Да Вам пожелим још много успјеха у културно- историјском
препороду и чувању србског имена и традиције.

ГОРАН КИКОВИЋ: Можете ли нам за часопис Глас Холмије,казати које су
Ваше поруке нашим читаоцима?

СЛОБОДАН  ЧУРОВИЋ: Ако заборавимо како су се писали наши преци нека и
нас забораве наша дјеца. Да нас на попису буде што више, без страха,
достојанствено, србском слогом и окупиштем око наше свете цркве и
Митрополије црногорско-приморске на челу са митрополитом Јоаникијем.
Срећно нам, и србски било, да нам све буде честито и миломе Богу
приступачно, да Бог обитава у нама и да снагом вјере и Крста
непобједивог дамо заклетву да нећемо обрукати претке. Србско је у
истини, подвигу. Реално.