АУТОР: Слободан Антонић

Не само да је Србија, према перјаницама аутошовинизма, земља умоболника (“Србијатрија”) и примитиваца (“Геџованија“), она је и земља злочинаца и убица (“Четникија”)

“Србија је четничка држава”, објашњава Ђокица Јовановић, у којој се “већ у школама регртују мали четници”. Још у Другом светском рату, “Србија је била већински квислиншка”, заправо “троструко квислиншка: ту су били и недићевци, и љотићевци, и четници” (Динко Грухоњић), а и данас је “већинска Србија масовно прочетничка, пронедићевска, а богами и прољотићевска” (Грухоњић). На делу је “тридесет година повампиреног четништва” (Алексеј Кишјухас), односно “ново ‘повампирење’ четништва у Србији” (Грухоњић). Због тога је “Србија уморна од свог распојасаног четништва”, “уморна од костију и лобања по масовним гробницама” (Кишјухас).

“Можда ће неко казати да је народ у Србији глуп и необразован, али непогрешиво препознаје најјаче четнике на терену и даје им глас – све ове деценије”, објашњава Драган Бурсаћ. Јер, не само власт већ и “србијанска опозиција” има “своје прочетничко гласачко тијело” (Бурсаћ). То се види и по томе да на протестима против Вучића демонстранти, “певају четничке песме, дижу три спојена прста, носе крстаче, чаршафе са Џисусом” (Биљана Србљановић), док “са зидова смрде четници и остали фашисти” (Грухоњић).

Соња Бисерко је, после 5. октобра, објашњавала да “српском народу предстоји (…) суочавање са четништвом, које је гурнуто под тепих” (овде 120). Пошто то није урађено, данас смо у ситуацији да Драган Бурсаћ мора да упозори “како ће четничке терористичке ћелије на Балкану бити много активније у 2024. години”, те да због бројних четничких терориста више “није питање хоће ли Србија покренути неку врсту ланчане реакције која може довести до балканског рата, него на који ће начин то урадити”. “Једина баријера цунамију зла”, апелује Бурсаћ, “јесте проактивно дјеловање НАТО пакта”.

“Српска православна црква је један од главних креатора и стубова (…) рехабилитације четништва”, објашњава Александар Секуловић, потпредседник Савеза антифашиста Србије, због чега “ми који смо против четништва и историјског ревизионизма представљамо илегалне организације”.

Ослонац у стварности

Овакве фантастичне тврдње, дакако, немају никаквог ослонца у стварности. Где је то, када и како утврђено да је Србија “четничка земља”? Или, да је већина грађана “прочетнички оријентисана”? Откуд то да данашњом Србијом влада монархистичка идеологија Краљевине Југославије, од пре 70 година? Несумњиво, све су то пропагандне сомнабулије – од “четничких терористичких ћелија” и “регрутације малих четника”, до антифанти “илегалних организација”.

Ознака Србије као “четничке земље”, међутим, не произилази из карактера идеологије, колико из дубинског зла које почива у друштву и становницима ове земље.

Српско друштво је, наиме, “несавесно и скарадно” (Кишјухас), “дехуманизовано” (Гордана Суша), “већинска јавност у овом казамату ужива у свестраном мртвилу, јаду и чемеру”, “Србија дефинитивно више не познаје срамоту као осећање”, будући да је “последње упориште за хуље и крвопије” (Никола Крстић), ми смо “земља са највише ратних злочинаца по глави становника” (Грухоњић), ми смо “Србија гњида, никоговића, злочинаца, еугеничара”, “Србија над чијим се небом вије црни барјак злочиначки” (Бурсаћ).

“Изопаченост перцепције великог дела становништва је неописива” (Биљана Стојковић), власт од “великог броја становника ове државе, уз њихов пристанак, прави моралне идиоте неспособне да разликују елементарно добро од исконског зла” (НДНВ и ХО), “ми смо једноставно народ који убија своје и то је један од ретких континуитета у нацији неспособној да памти” (Биљана Србљановић), “у Србији су свагда људи с вољом за дискриминисање били већина” (Гордана Чомић 20:26-20:30), ми смо “зверињак” (Недим Сејдиновић), “земља силоватеља” (Дејан Илић), “у Србији људски живот не вреди пишљивог боба” (Снежана Милетић), “србијанско друштво је импрегнирано злочином и криминалом”, а “Република Српска је творевина утемељена на злочину” (Соња Бисерко 156; 405).

Српски свет

“Само је Србија та црна рупа у којој је оно што је свугде другде накарадно и изопачено, управо нормално и пожељно” (Теофил Панчић), “ми смо црна рупа Европе, депонија зла, мржње и лудила” (Чедомир Јовановић), “српско друштво је створено по мери најгорих”, ми смо “труло, дезоријентисано друштво, изграђено на брду лешева”, овде је “држава разбојничка пећина”, “са накарадним системом који је успостављен још на Осмој седници, а потом учвршћиван кроз ратове, злочине, пљачку и уништење” (Томислав Марковић), “српски свет је у својој основи масовна гробница и њиме руководе једино убице и пљачкаши”, у Србији “одрастају генерације које једва чекају да саучествују у злочинима које су починили њихови очеви” (Кишјухас).

“Србија је доследна већ 35 година: увек је, уз веома ретке изузетке, на страни зла”, “политика Србије је авангарда зла”, “Србија је генератор зла у овом делу Европе” (Грухоњић). “Будаласта натукница о небеском народу се масовно примила у широким масама, а идеја да смо ђавоље племе, да нас је Сатана створио по образу своме како бисмо му служили – нема право грађанства” – “ником не пада на памет да је изопачено створење, зло и покварено до сржи, ђавољи накот” (Томислав Марковић).

Као “ђавоље племе” и “ђавољи накот” ми смо непрекидна опасност за све околне народе. И док су “неки европски народи рушили берлинске зидове, неки се наоружавао” (Кишјухас), јер “ми смо једно аутократско друштво које је увек рачунало са војном силом” (Латинка Перовић), “Србија је држава која провоцира ратове” (ХО 25), не само да је “Милошевићева Србија” спадала у “злочиначке државе које убијају и сатиру све око себе” (Т. Марковић), већ се и данас “млада српска крв, погодна и потпирена од стране клерикалних фашиста, нахушкава на нешто што може изазвати Армагедон огромних размера” (Ханибал Ковач), због чега је “Србија главни узнемиравајући фактор на Балкану” (Весна Пешић).

“Ако се укаже прилика и ако се опет неким чудом до зуба наоружамо, ето нас код вас да вас опет кољемо. И успут опљачкамо и пренесемо ваше фабрике, аутомобиле, фрижидере, веш машине и црепове код нас” (Грухоњић). Уз то, “Србија је рускоколонашка земља у којој влада култ Владимира Путина и масовна подршка убијању и сатирању Украјине” (Т. Марковић), “Србија је Путинов тројански коњ у срцу Европе, руски носач авиона на Балкану” (Грухоњић). Зато Бурсаћ мора да тражи “проактивно дјеловање НАТО пакта”, јер је “друштво постало немоћно да се избори са злом које је само изнедрило” (Т. Марковић). А како нас је Б. Србљановић љубазно подучила: “Постоје нервозне и постоје арогантне нације. Арогантне сви мрзе, али само нервозне добију по пичци“.

Отровна култура

Оваквом вишедеценијском (ауто)пропагандом нормализована је представа о Србима као балканским демонима зла. “Слике о непоправљиво крвожедном и патолошком народу постале су нешто нормално и очекивано, говор мржње с којим смо се саживели” (Ћирјаковић 218). Данас су у тој пропаганди Срби, баш као и деведесетих, вампири за које је само питање кад ће поново устати из гроба и опет се бацити на јадне, немоћне комшије.

Као што је то лепо уочио Томислав Лонгиновић, “медијске мреже на Западу утемељиле су Србе као постмодерну инкарнацију вампира”, “као најстрашнију напасничку расу у Европи”, “као колективитет чији вампирски повратак из ‘давних столећа’ заслужује само један, одлучан и моћан одговор онога што Мадлен Олбрајт назива ‘тако величанственом војском’” (тј. НАТО; овде 64; 67).

Срби су проглашени хордом ван закона, којој нема опроштаја нити искупљења. У том циљу, све што може носити име “српско” изједначено је са четништвом, како би се извршила “криминализација српског становишта” (Ломпар 119). Као што примећује Никола Маловић, пропагандно је произведена “криминализација сваког симбола, сваке традиције, сваке културе, историје, самог постојања и цијелог народа; а кад се криминализује цијели народ, онда креће одстрел тог народа”.

Најгоре с овом пропагандом, за коју смо видели да долази из важног дела овдашњих медија, није то што даје трајни алиби свим околосрпским шовинизмима. Најгоре је што је у делу домаће јавности, бесомучним понављањем ових подлости, изграђена култура аутошовинизма. У тој култури ништа не успева, осим мрзости и злобе према ближњем. Из ње се ништа не може разумети – ни свет који се убрзано мења, ни наше место у њему. Једна глупа и отровна култура. Тужно.

ИЗВОР: РТ Балкан