Скупштина одржана у Подгорици била је прворазредни позитивистички историјски чин. Она је била дио процеса уједињења Срба и Југословена у једну државу. Свако уједињавање територија, спајање ужих култура, привредних и саобраћајних система историја оцјењује као позитиван чин, казао је у изјави за ИН4С, др Александар Стаматовић, доцент на Филозофском факултету у Никшићу
Навршава се 105 година од одржавања Подгоричке Скупштине. У сагледавању историјских посљедица, колико је са тим догађајем Црна Гора отишла напријед или назад?
Увијек говорим и истичем да је термин „Подгоричка Скупштина“ само терминолошка историјска, правна и политиколошка скраћеница по мјесту одржавања. Пуни назив те Скупштине био је „Велика Народна Скупштина српског народа у Црној Гори“.
Прекидамо Вас са потпитањем, а пошто је и попис пред нама, није ли онда већ по самом називу те Скупштине било и неког другог народа или нације у Црној Гори?
Свакако да не!Назив јесте мало дугачак и рогобатан. Државна доктрина дотадашње Краљевине Црне Горе је била да у њој живи српски народ у три вјере: православној, мухамеданској и римокатоличкој. Међутим, Скупштина са истим таквим називом одржана је у Новом Саду, и прогласила је отцјепљење Војводине од Аустроугарске и уједињење те покрајине са Србијом. У тој Скупштини било је и припадника мањина који се нијесу изјашњавали као Срби, нпр.Румуна, Русина, Словака и Јевереја. У Скупштини у Подгорици међутим, иако је било муслимана и један католик, сви су се изјашњавали као Срби, а надбискуп барски Петар Добречић, иако није био посланик, активно је подржао уједињење, и чак спјевао оду краљу Петру И Карађорђевићу.
Вратимо се онда на смисао првобитног питања. Ваш Коментар?
Скупштина одржана у Подгорици била је прворазредни позитивистички историјски чин. Она је била дио процеса уједињења Срба и Југословена у једну државу. Свако уједињавање територија, спајање ужих култура, привредних и саобраћајних система историја оцјењује као позитиван чин. Насупрот томе, свако разједињавање и цијепање историја оцјењује као негативан. Шта вам је сада прича о Европској унији и уласку Црне Горе у њу. Јели то исти модел или не? У југословенској држави Црна Гора је само напредовала, културно, просвјетно, привредно, саобраћајно итд, у односу на малу Николину зачаурену државу. Са резултатима Подгоричке Скупштине, Црна Гора је у потпуности разбила окове племенског аграрно-руралног друштва, и ушла у модерно буржоаско-демократско и капиталистичко друштво.
Откуд онда у континуитету сталне критике већ деценијама, почев од комуниста до садашњице према тој Скупштини, њеним одлукама и смислу?
Узмимо релацију овако. Црна Гора је ушла у велику државу унутаристичког облика. Потом је у комунистичкој Југославији била у истој тој држави као федерална јединица, да би се почетком XXИ вијека вратила на исти стадијум као до 1918. године. Историјско клатно се покренуло у потпуности ка десног у лијево, и вратило назад. Као што до 1918. године није добијала ништа са својом фиктивном самосталношћу, тако не добија ни сада. Она се од 2006.године суштински вратила на ниво приватне државице са господарем, као до 1918. године, само што у овом случају то није био краљ Никола него Ђукановић. То је један до краја анахрони и неодржив историјски модел.
Галиматијас…“српски свет“ 2023.године….Подгоричка Скупштина 1918.године… Црна Гора у будућности?
Процес српског уједињења је незаустављив, као што је то и процес албанског. Срби и Албанци су двије доминантне нације на Балкану, хтио то неко да призна или не.Двије тзв.Призренске лиге, и уједињење Срба укључно са Подгоричком Скупштином 1918. године су исти процеси, само што су 1918. године Срби ушли у тај процес са накарадном и неодрживом идејом Југословенства. Сада се креће испонова без Југословенства. Модел трајне стабилности на Балкану може се наћи једино у рјешавању српског и албанског питања, и тога све више постају свјесни разни Ескобари, Лајчаци и фон Дер Лајнови који сада шпартају нашим просторима.
Недавно су били протести одређених политичких групација поводом избора господина Мандића за предсједника Скупштине Црне Горе. Истицале су се пароле да се понавља 1918. година, и присаједиње Црне Горе Србији. Истицале су се као дио тог фолклоризма и фотографије господина Мандића и Сава Фатића. Да ли је господин Мандић први Србин предсједник Скупштине Црне Горе послије 1918. године?
Прије свега има неколико нетачности. Саво Фатић чије су фотографије истицане уз Мандићеве као симбол некакве наводне нове окупације Црне Горе није био предсједник, него потпредсједник Подгоричке Скупштине. Предсједник је био Саво Церовић. То говори о количини знања тзв. заштитника Црне Горе, и њиховој политичкој интелигенцији. И први предсједник Скупштине Црне Горе од 1905.године био је Србин војвода Шако Петровић. Па шта са тим? И сви редом послије њега до 1918.године и у времену независне црногорске државе. Треба се запитати шта се то десило, и ко је унио нови идентитет Црне Горе од 1945.године? Историјско клатно се неумитно враћа у правом смјеру и ка истинском идентитету Црне Горе, што треба да потврди и предстојећи попис.