ПИШЕ: Милутин ВЕЛИСАВЉЕВИЋ
Енглези су данас вероватно нација која је међу Србима убедљиво најомраженија. О разлозима тог става Срба према Енглезима могло би да се пише дуго и подробно. Због тог односа, пре свега Срба према Енглезима, а не Енглеза према Србима, данашња Србија је ушла у једну врло занимљиву, па да кажем отворено – ШИЗОФРЕНУ СИТУАЦИЈУ.
Три велике светске државе се боре за утицај у Србији: Американци, који су Србе бомбардовали неколико пута у 20-ом веку, и директно испоручили Краљевину Југославију у наручје комунизма.
Руси, који су Србе ослободили у Другом светском рату уводећи Краљевину Југославију директно у бољшевизам, па и данас када њихови највиши државни функционери дођу у међудржавну посету Београду, прво посете места на којима се налазе фотографије Јосипа Броза, једног од највећих масовних убица Срба у историји.
Немци, чији је нови канцелар, као и неки његови претходници, унук официра Вермахта, војске која је окупирала Краљевину Југославију и која је имала специјалне формације за егзекуције Срба, нације која је имала нечувено ратно правило да може да убије 100 цивила за једног погинулог сопственог војника.
Ове три нације нанеле су Србима невиђене ране у 20-ом веку, убиле стотине хиљада Срба, али нико, и понављам НИКО на нашој политичкој и културној сцени није се ни запитао који кредибилитет имају ове три државе и нације да долазе у Србију и наређују јој шта и када треба да ради. Срби данас масовно показују огромну ”храброст” и национална осећања, родољубље високог ранга, тако што псују Енглезе, који у 20-ом веку нису Србима нанели ниједан злочин који се може поредити са злочинима које су Србима нанели Немци, Американци и Руси.
Да нагласим да нисам англофил, и да овај кратки текст нема никакву позадину. Ово је само једна сентенца из наше друштвене стварности, која је до крајњих граница оптерећена идеологијом коју је данашњим Србима наметнула једна генерација Срба интелектуалаца који су, још 70 и 80-их година прошлог века, имали потпуну слободу да измисле нови национални и државни идентитет Срба, и којег се данашња политичка и интелектуална генерација Срба не може и неће одрећи.
То има катастрофалне последице по будућност Срба.
После Другог светског рата, по угледу на СССР, југословенски комунисти су довели у Београд једну групу младих људи и оформили кружок. Требало је створити комунистичког интелектуалаца. Специфичност ове југословенске верзије у односу на узора из Москве била је у томе што су совјетски омладинци – интелектуалци требало да објасне како је марксизам најбоље и најнапредније људско учење, а совјетски комунизам његово отелотворење.
У југословенском, односно српском случају, ови будући интелектуалци уопште то није требало да објасне и бране пред народом. Њихов задатак био је да одбране пориве и разлоге револуције коју је предводила КПЈ и објасне народу да је то нешто најнапредније што се десило у историји југословенских (српског) народа.
Да скратим, та група интелектуалаца је, због свог задатка, имала ауто-пут каријеру. Добијали су послове у културним институцијама, због њих су основане књижевне и друге награде где су били редовни лауреати, улазили су и временом управљали разним удружењима, попут Удружења књижевника Србије, док нису потпуно завладали Српском академијом наука и уметности. Са те позиције требало је да одбране оно и за шта су ангажовани и пројектовани, односно културну супериорност југословенских комуниста “који су нас унапредили као нико у нашој историји”.
Пошто је судбина југословенског комунизма директно зависила од судбине совјетског узора, ова група људи добила је задатак од Удбе (јединог правог владара уз Броза у Брозовој Југославији) да измисли идеологију, поткрепљену “историјом” која ће омогућити да удбаши вечито остану на власти. Тада су они решили да пређу на план “б”, односно са “тековина револуције” прешли су на “љотићевштину”. Недић је постао главни узор српске националне политике, а све што је тврдила и пропагирала његова управа, највише обојена умотворинама Димитрија Љотића, постао је мејнстрим новог српског комунизма.
Настала су бројна књижевна дела која су, блаже или отворено, хвалила Недићеву политику за време рата. За узоре су тајно узимана дела љотићеваца из емиграције, која је удба по задатку доносила у Београд директно на сто ових аутора, који су на основу њих стварали романе, драме, песме и друга књижевна дела “инспирисана нашом недавном историјом”. Таквих дела, између средине 60-их (тада још стидљиво) и краја 90-их година, настало је на стотине, ако не и хиљаде…. Посебно је ова врста дела појачана после смрти Броза, да би у другој половини осамдесетих година прошлог века, просто експлодирала. Аутори су максимално промовисани. Њихова дела су постављана у најважнија позоришта, филмови и серије су почели бојити том бојом, ушли су у лектиру и за основне и средње школе, а државни књижевни критичари су се утркивали у похвалама тих дела и наградама тим ауторима. У међувремену, том друштву су се придружили и неки “омладинци”, аутори који су залуђени тим глупостима, или су такође били пројектовани, или су једноставно схватили да само уз ту главну групу из САНУ, могу успети у својој списатељској или универзитетској каријери. Тако се створила група аутора, која је изгледала, а поготово данас изгледа као хетерогена, због наизглед различитих политичких ставова, а у ствари су ударали у исте таламбасе, односно хвалили су Недића и промовисали, прикривено или отворено, љотићеву идеологију. Ти аутори су: Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Слободан Селенић, Дејан Медаковић, Борислав Михаиловић Михиз, Душан Ковачевић, Синиша Ковачевић, Данко Поповић, Војислав Шешељ, Драгослав Михајловић, Светлана Велмар Јанковић, Драгош Калајић, Драгослав Бокан, Бранко Петрановић, Видосав Стевановић, Радован Самарџић… И уз њих се може додати још сигурно њих 20-ак најутицајнијих аутора у Србији у последњих пола века.
Има њих много, али их је тешко регистровати обичном Србину јер су се закамуфлирали наизглед различитим политичким опцијама. Рецимо, Василије Крестић, Милић од Мачве, Пајкић, а са друге стране, комплетно друштво око Латинке, које је представљало “другу Србију” у односу на ћосићевско друштво. А у вези Недића су сви сагласни. Уосталом, и ови Латинкини су узели “Деобе” Ћосића као своју библију.
Љотићевска пропаганда њих спаја. Очигледно је из оног што пишу и износе да су били под утицајем те пропаганде, коју им је, понављам, достављала директно удба на сто. Они су то читали по задатку, нису путовали и тајно доносили те књиге, како се то годинама представља.
Има их заиста доста. Можда најбољи пример је Вук Драшковић са романом “Ноћ ђенерала”. Ту се очигледно види да је он тада, тек средином деведесетих година прошлог века, прихватио иницијацију у то друштво, од којег је можда у једном тренутку желео да се отргне. На основу љотићевске литературе написати књигу о Чичи, па то је противприродни блуд.
Чим чујем реченицу типа “Недић је спасавао Србе из НДХ” или “Дража Михаиловић је требало одмах да пређе у НДХ и брани Србе, а Недићу да препусти да организује Србију”, одмах ми је јасно о чему се ради.
Један од главних елемената те идеологије била је “енглеска кривица”. Они су у својим делима унели, просто утерали Србима у главу да су главни кривци за њихову пропаст у 20-ом веку била британска спољна политика, а нарочито њена круна. Патолошка комунистичка мржња према монархији је експлодирала до невиђених размера и на том задатку, управо као љотићевци, нису се либили да тешке фалсификате и недовољно утврђене тезе, постављају као неупитне истине и доказе који потврђују њихове тезе.
Кроз обавезну школску литературу, позоришне представе и ТВ серије, а поготово преко својих људи у политичким странкама које су имале наизглед различите идеологије, и посебно преко наступа на телевизијама разних “полуинтелектуалаца” жељних државне или универзитетске каријере, прикривени комунисти, огрнути различитим шињелима, а напојени на изворима Димитрија Љотића, Димитрија Најдановића, Ратка Парежанина или проф. Лазе Костића, успели су да Србима потпуно изокрену српску историју наопачке и извуку из фокуса кривице за српску пропаст своје давне налогодавце који су Србију уништили.
У том науму, елемент “енглеске кривице” био је један од најважнијих. Зато га је било врло важно уметнути у српски идентитет. Тамо и данас живи.
извор: погледи
