Свети Петар Цетињски и Његош су били световни и духовни владари Црне Горе, српске владике и родољуби, обојицу је Митрополија црногорско-приморска канонизовала као светитеље и обојица су се упокојила на данашњи дан. Шта се то променило у некадашњој “Српској Спарти”? Њоме је некад владала династија Петровић, за коју српски идентитет Црне Горе никада није био споран.
Данас је у Црној Гори, према речима протојереја Велибора Џомића, у току покушај да “промене историјског идентитета Црне Горе, који је одувек био и православни и српски.” И у Црној Гори је, као сада у Украјини, држава својевремено системски прогањала Српску православну цркву.
Како је недавно изјавио Џомић:”Размере ове мржње, а у суштини се ту ради о мржњи и аутошовинизму, видимо ових дана, када се на сваки начин покушава спречити редовни попис становништва који, иначе, касни већ две године. Црква је очувала народно биће и зато трпи жестоке ударе.”
Најпознатији међу српским владикама Црне Горе свакако је Његош, у историји познат као Петар Други Петровић Његош, који је умро 31. октобра 1851. Он је био “владика црногорски и брдски” и “поглавар Старе Црне Горе и Брда”.
Његош је био и један од највећих српских песника и филозофа, који је остао упамћен као изразито харизматична личност српске историје и као дубоко духовна и мисаона фигура. Такође, Његош је снажно утицао на низ српских писаца, међу њима и на Милоша Црњанског и Иву Андрића.
Његошева мисија је била уједињавање црногорских племена и успостављање црногорске и српске државе. Залагао се за уједињење свих Срба, ради чега је био спреман да се одрекне и световне власти.
Његош је своје најбоље дело, “Горски вијенац”, посветио вожду Првог српског устанка Карађорђу. У “Посвети праху оца Србије” Карађорђе је један од осам епских хероја, поред Наполеона, Суворова, Кутузова… Како примећује писац Малиша Станојевић: “Његошево приказивање Карађорђа (у `Посвети`) је епско. Карађорђе је више од народног вође, он је оличење српскога народа.”
Као српски родољуб, Његош је у својим књижевним радовима скоро 200 пута поменуо Србе и српство.
Познат је и као заклети противник Доситеја Обрадовића, за кога је, у једном писму Милошу Обреновићу, написао да га презире. Његош је захтевао и забрану дела Доситеја Обрадовића.
Његош је сахрањен у скромној капели на Ловћену, коју су током Првог светског рата срушили Аустроугари. Његови посмртни остаци су премештени у Цетињски манастир, затим у капелу која је обновљена 1925. године. Капела је 1974. замењена Мештровићевим маузолејом.
Његоша је канонизовала Митрополија црногорско-приморска. У ред светитеља је уведен као “Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац”. Митрополија црногорско-приморска установила је 19. мај као дан Светог Петра Ловћенског.
Његош је на крштењу добио име Рафаел. Према Вуку Караџићу, његово крштено име је било Радоје. По завладичењу, он се потписивао једино својим калуђерским именом, као Петар. У народу је прозван “владика Раде”. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица, Петра Првог Петровића Његоша.
Не зна се због чега је владика Раде узео име Његош, а не Његуш, као што би требало, према имену његовог племена и завичаја. Претпоставља се да је то име преузео од свог стрица, владике Петра, који је уз своје презиме додао Његош, а не Његуш.
Његов стриц, владика Петар Први Петровић Његош, упамћен је као Свети Петар Цетињски. Занимљиво је да је и он умро на исти дан, 31. октобра 1830. И Петар Први је био световни и духовни владар Црне Горе: српски православни митрополит, који се потписивао као “владика Црне Горе, Скендерије и Приморја”.
Петар Цетињски је био носилац руског Ордена Светог Александра Невског.
Занимљиво је и да је митрополит црногорско-приморски Амфилохије, још један са трона Светог Петра Цетињског, “предао душу Господу у те дане” – 30. октобра 2020. године.
извор: рт.рс, Борис Над
