Пише: Ђорђе Бојанић
Мало пре се вратих са пројекције филма, па ево да напишем моје опажање и одушевљење да смо и ми Срби коначно добили филм којим можемо да се поносимо, а није нам за понос та братска сурова патња и трагедија.
Поред суштине филма, која је спашавања америчких пилота, прожима се трагедија и патња једне сеоске Српске породице Јовић (један син у четницима други у партизанима а трећи најмлађи на крају гине у потрази да нађе браћу… у завршној борби на обронцима Копаоника међу Српском браћом четницима и партизанима).
Битка на Копаонику у филму приказана је реалано као и околности саме борбе и надмоћи партизана и по количини муниције коју су добили од Британаца и Американаца… то је била изгледа захвалност за Халијард… као и Савезничко бомбардовање Српских градова, објеката и насеља.
О глумцума, треба написати посебан текст, невероватна улога је улога Жарка Лаушевића (можда и животна)… а Петар Божовић и тај лик кога глуми је нешто невероватно у филму… ништа мање ни улога Милана Васића и Радована Вујовића… и сви остали глумци. Велики наклон свим глумцума.
Искрено, ово смо чекали деценијама… јесте болно, али чињенице морамо прихватити и истину знати… и идеолошки се измирити.
Ту је приказана људскост српских домаћина као и огромна патња проткана суровим идеологијама. Тек сада видимо колику снагу имају овакви филмови попут овог филма и ,,Даре из Јасеновца” они су веома важни за неговање културе сећања на српска страдања. Коначно смо се ослободили тих лудачких стега лажног ,,братства и јединства”.
Ово је прича инспирисана највећом појединачном акцијом спасавања око 500 америчких и других савезничких пилота иза непријатељских линија у историји светског ваздухопловства која се одиграла на импровизованом аеродрому (који су од крша и камена ручно за пар дана направили српски сељаци и ЈВУО под командим српског ђенерала Драже Михаиловића, 1944.год) у селу Прањани у подножју Сувобора.
Тај захват је у историји познат као ,,Операција Халијард” или ,,ваздушни мост”.
Срећан сам што ће публика у Нишу и Београду имати прилику следеће недеље да погледа и играно-документарни филм ,,33 Анђела” о страдању Сроске деце од Хрвата усташа и нациста. Ови филмови су веома важни за неговање културе сећања на српска страдања.
Супротно оваквим филмовима који имају снажан утицај су комунистички-партизански филмови који су имали циљ да јачају култ Тита, да уздигну само један покрет и да понизе регуларну српску војску у Отаџбини. Од тог отрова ни данас не можемо да се расвестимо и отрезнимо. Свакако, то су били врхунски филмови са доста уложеног новца, знао је Тито колико је значајна филмска индустрија и какав утицај има на омладину. Сви се сећамо тих филмова, који се и данас емитују… а те филмове смо обожавали, али једино истину нисмо знали.
Морамо знати, да је највећи стуб који је имао за циљ да помути разум СРБА партизански (комунистички филмови), ови филмови представљали су један од главних елемената индоктринације маса у доба комунистичке диктатуре. У снимање једног партизанског филма улагано је више новца него данас у снимање свих филмова за годину дана.
За баснословне хонораре, партизанске хероје и њихове непријатеље играле су највеће светске звезде, попут Ричарда Бартона, Јула Бринера или Орсона Велса. Али тај уложени новац се свакако исплатио онима који су желели да Срби забораве на себе и своју прошлост и своје ђедове из Великог рата (само се запитајмо на чијој су наши прађедови били… историја не почиње од 1945). Хвала Богу да се по том питању мења ситуација… полако се ослобађамо тих комунистичких стега којима смо оковани деценијама. Надам се, да на овоме нећемо стати… ово су улагања у будућност и за овакве инвестиције морамо имати новца.
Ваљда је следеће… Маузолеј СВИ СРПСКИМ ЖРТВАМА… и Српско сабрање и ходочашће. Жалосно и тужно је што ми Срби немамо званичан назив за геноцид над Србима а немамо ни Меморијални центар/ Маузолеј за све Српске жртве… као што Јевреји имају свој Холокауст и Јад Вашем (Меморијални центар)… јеврејско ходочашће. Немамо ни одвојено тематско поглавље у уџбеницима историје о Страдању српског народа у 20.веку.
Не дозволимо да нас икад више поделе и разједине, ми смо један народ и морамо живети у братској слози и миру, једино тако можемо опстати као народ. Слава свим борцима за слободу… и партизанима и четницима (тада регуларној војсци ЈВуО). То је време заблуда, да људи нису били свесни намера тог комунистичког (врха) режима.
Тада се ишло срцем у борбу против непријатеља, људи нису ни знали идеологију тог покрета. Тада није било много информација, вести, медија, новина… а после рата било је забрањено критичко размишљање и јавно изношење ставова супротних том режуму, због сурових репресија. Све је то део наше историје, коју морамо знати а и то време поштовати.
Верујем да су у рату све тада војне формације (мислим на обичну војску и ратнике) и партизани, четници, недићевци, љотићевци желели најбоље за наш Српски народ… али, у тој борби навеле су их сурове идеологије да удари брат на брата и да крену у борбу за власт после рата.
Од тог грађанског рата (1941/45) и данас осећамо последице разједињености и подела… јер не можемо да се суочимо са чињеницама и истином… и једни другима опростимо. Али, водити се данас логиком, па ђед ми је био комуниста и ја ћу то следити и правдати као добро, је сулудо и погубно… а у то време после 1945. многи су имали чланску карту КПЈ, јер су морали због посла, напредовања и страха (Голи оток, Лисичји поток, Пасја гробља по Црној Гори…). Треба размислити и поћи логиком ко вам је био прађед, чукунђед, наврђед, курђел, аскурђел… и тако даље, назад кроз историју… они нису били комунисти и нису се одрекли Бога, Крсне славе, ћирилице… зарад идеологије. Све ово јесте болно, али треба се о томе знати… а те грешке наших старих морамо опростити.
Зашто смо тада олако ,,пљунули” на наше претке и буквално се одрекли тог њиховог Светосавског пута… а ти наши стари су сви код куће имали своју икону и Крсну славу и били Срби. А у том времену изникоше од тих Срба нације Црногорац, Македонац ,Бошњак… које је створило то време комунизма када смо се одрекли тог Светосавског пута (и постали Југословени) којима су ишли наши стари… ђедови и прађедови.
Зашто то погазисмо тада, када је већина престала да иде у цркву и слави Крсну славу.
Срећом да се то данас вратило све на своје место… и да долазе трезвеније генерације Срба које су свесне заблуда тог времена, и да о томе данас може слободно да се прича, збори и пише. Наравно да је братског крвопролића било и са четничке стране, али то је већ друга тема.
Једини исправан пут за нас Србе је пут којим су ишли наши стари Светосавски, Косовски, Јасеновачки… и пут којим је ишао Душан Силни, кнез Лазар, Свети Василије Острошки, Петар Цетињски, Његош, патријарх Павле…
Живела Србија и никад више Југославија.
За време Другог светског рата у Србији је било подела… партизани, четници, недићевци, љотићевци, четници Косте Пећанца (све сами СРБИ), после рата југословени, а надам се сада само СРБИ. Па ваљда смо нешто научили, нећемо се ваљда опет делити, а истину морамо знати и из ње нешто научити, грешили смо и испаштали. Једино шта нам је остало је да будемо јединствени и искрени… праштајмо на сопственим грешкама, Срби смо!!!
Не дозволимо да нас икад више поделе и разједине, ми смо један народ и морамо живети у братској слози и миру, једино тако можемо опстати као народ.
А то време комунизма од 1945. до деведесетих свакако морамо поштовати и учити и никако га брисати из уџбеника… има ту и добрих системских ствари и деловања. Ово је само моје виђење и став, а можда и грешим… то Бог нека суди. *Истина знам да боли, али је морамо знати .. да нам се исто не понови.
Праштајмо браћо!
