Синоћ је у Чикагу, пред данима унапред распродатом салом Скокие тхеатре, одржана премијера представе “Небески покер” по тексту и у режији Милана Андријанића. Судећи по лицима присутних након што се завеса спустила, а глумци, испраћени овацијама напустили сцену, представа је постигла свој циљ, иако њена тематика помало одступа од онога на шта нас је навикло Српско позориште Чикаго.

Јесте ли икада размишљали о томе шта би, да Вам се којим случајем пружи прилика, питали српске владаре, заслужне и криве за све ово што данас живимо и проживљавамо као народ у последњих 500 година?

Андријанић је покушао да одговори на то питање користећи судбину једног наоко обичног, приземног Србина, сељака из околине Чачка, који се, што је у позоришту јакако могуће, након смрти вине у небеске висине и тамо сретне све оне који су кројили судбину његову и његових предака. Од цара Душана, преко кнеза Лазара, Карађорђа, Милоша Обреновића, Александра Карађорђевића Ујединитеља, чича Драже, који се баш и није нешто навладао за живота, преко Тита, који није био Србин али је прилично утицао на српске судбине, напослетку до Слободана Милошевића, првог председника кога је Србија изручила другој сили да му суди.

Грешан као и свако од нас тај се сељак, Витомир, након што је тамо горе признао те своје немале грехе Светом Петру, нађе у прилици да бира између раја и давнашње жеље да добије прилику да српске владаре приупита за њихове грехе и грешке (којих је и сам био жртва, као учесник рата 1990-тих), те изабере ово друго.

Типично српски, зар не?

И ту настаје заплет који више личи на амерички, јер се судбина једног народа практично решава у једној партији покера, као на Дивљем Западу, партији из које Витомир излази као победник, што галерију српских (и југословенских) владара примора да сахране сујете и отворе душе, признајући сопствене заблуде.

Та небеска покерашка катарза у овом нашем случају изазива ланчану реакцију која Витомира враћа на земљу, али не у ону из које се винуо на небо, већ неку другу, бољу, здравију, паметнију, просперитетнију Србију.

Остаје само да се надамо да су оваква чуда могућа и у реалном животу, а не само на “даскама које живот значе”.

Свака добра представа полази од доброг кастинга, а чини се да је Андријанић направио добар посао тако што је за носећу улогу Витомира, српског сељака из околине Чачка, што се каже “са дна каце”, изабрао Бранка Алексића, који је у постојећој галерији глумаца којима располаже Српско позориште Чикаго вероватно задржао највише Србије у себи, тог препознатљивог духа који понекад избледи у америчкој свакодневици, те је самим тим био и најбоље решење за ову ролу.

Далеко било да Алексића сводим на етнос, јер је он својом глумом везивно ткиво и ослонац ове црнохуморне комедије са наравоученијем, које надилази просторе Чикага и српске дијаспоре.

Да не буде да је једини заслужан за аплаузе, било би нефер не поменути даме Милицу Спасојевић, која глуми Витомирову жену Гроздану, Николину Бурило у улози ћерке, Зорану Вукчевић, која бриљира у улози баба-таште, те сјајан трио комшиница, које тумаче Ана Митрић Хопкинс, Александар Дабић и Невена Тутуновић.

Са својим ролама нимало нису заостајали ни “владари”, од одличних Миленка Шишарице као Тита и Ненада Јелаче као Слободана Милошевића, преко Влатка Ждралеа (кнез Лазар), до оних млађих глумаца, којима су ово прве велике улоге у животу: Радована Дардића (цар Душан), Кирила Анастасова (Карађорђе), Марка Димитријевића (кнез Милош) и Срђана Василића (чича Дража).

Не смемо свакако заборавити ни Тању Раковић која глуми келнерицу у небеској крчми, Мају Радовановић као секретарицу Светог Петра, те Милована Глоговца који му (Петру) позајмљује глас.

Сценографија је по обичају била мало ремек-дело Миленка Шишарице, а да све заиста заличи на небеску и земаљску Србију потрудиле су се својим костимима Јела Јовић и Бранкица Арсенић. Тон и светло је стандарно одлично спаковао Др. Дејан Глишовић, коме су када су светлосни ефекти у питању помагали Владо Савчић и Стефан Половина. Око дизајна се својски потрудио Влатко Ждрале, а фотографија је дело Срђана Василића.

Да не би нагађали о томе шта је “уметник хтео да каже” овом представом, упитали смо га лично. Милан Андријанић каже да је представу конципирао као комедију са хепиендом, а да је ликове владара бирао према значају који су имали у круцијалним моментима српске историје.

Представа “Небески покер” говори о односу и вези српских владара и малих, обични људи из народа кроз 500 година историје…Колико је било тешко сажети то у једну представу?

-Историја српског народа је веома садржајна и било је немогуће уврстити све личности које би се ту могле наћи, с обзиром на карактер представе. Изабрани су они који су живели и владали у најсудбониснијим периодима и који су можда пропустили одређене прилике.

Српски владари на крају на небесима признају они што нису за живота – сопствене грешке и заблуде. Колико је таква спознаја неопходна као предуслов за проналажење излаза из мрачног лавиринта у коме се сада налазимо?

-Сваки историјски тренутак носи своју одговорност и лакше га је сагледавати са одређене временске дистанце него у актуелном тренутку. Посебно због утицаја многих фактора који утичу на одлуке. Представа је конципирана као комедија и бави се догађајима из прошлости. Генерално посматрајући, свака спознаја о сопственим грешкама помаже у доношењу правилнијих одлука.

Представа има срећан крај, хепиенд у коме Срби исправљају грешке из прошлости а Србија доживљава ренесансу. Верујеш ли да то може да се деси и у реалном животу?

-Верујем. Мислим да је основни предуслов за то постојање националног интереса од кога се не одступа, и стрпљиво грађење наших позиција у оквиру међународне заједнице. Искрено верујем да ми као народ имамо довољно мудрости и капацитета да будемо спремни за такав расплет догађаја. Ја се бавим уметношћу, а она подразумева оптимизам, завршио је овај кратки пост-премијерни интервју за Сербиан Тимес Милан Андријанић, који је, истина у уметничкој форми, отворио тему за размишљање и прозор са кога се види нека лепша будућност, у којој би се будући српски владари са жељама сопственог народа сусретали на земљи а не на небу, кад је већ касно за поправке.

извор: сербинатимес