МИ, Срби, немамо пречег посла него да попишемо своје жртве у 20 веку. Једини смо народ у Европи који овај посао није урадио. Морамо да попишемо погинуле, по имену и презимену, да обележимо сва српска стратишта на територији бивше СФРЈ, по логорима других земаља где су Срби одвођени… да утврдимо ко је све, деценијама, онемогућавао да се српске жртве знају. Овако, за „Новости“, говори др Животије Ђорђевић (94), најстарији истраживач злочина над Србима, за кога кажу да је истражио, проучио и анализирао сву доступну грађу о страдању српског народа у 20. веку.

Ђорђевић се НДХ-азијом, Другим светским ратом и поратним страдањима свог народа бави пуних 75 година. У некадашњој, заједничкој држави важио је за најоштријег полемичара и противника ревизије историје, односно умањења српских жртава. Ђорђевић понавља да су у Другом светском рату укупни демографски губици Срба износили 1.820.000 људи. Убијено је њих 1.607.000, 57.000 их је протерано, а 156.000 српске деце није рођено. У односу на друге народе у СФРЈ, Срби су, казује др Ђорђевић, чинили 90 одсто жртава.

* МАЛО је Хрвата који су били свесни страшног злочина и греха над Србима?

– Никола Павелић, дипломата Краљевине Југославије, Ивану Шубашићу, члану Владе у егзилу, маја 1942. о злоделима усташа је написао: „Када цивилизовани свет за то сазна, револт и индигнација биће такви да ја не знам шта ће бити са нама Хрватима. Само један детаљ, по улицама хрватских градова нуђене су на продају сакупљене ископане очи Срба: по тридесет и четредесет очију одједном.“

* Како данас гледате на 75 година обележавања Јасеновца у Хрватској?

– Поново нема одговора на питање зашто су се партизанске јединице у Јасеновцу појавиле тек почетком маја, 10 дана пошто су усташе 22. априла 1945. напустиле логор. У то време Титова војска је имала 57 дивизија. Немци су се повукли из Србије 1944, а више од шест месеци Јасеновац је радио пуном паром. За тих шест месеци и усташки официри преобучени у партизане водили су у јурише српску младеж на Сремском фронту. Нема одговора ни на питање зашто чувени партизански авиони „кукурузари“ (Ил-2) нису са Сремског фронта долетали до Јасеновца да макар митраљирају усташке страже.

* Ви, чини се, имате одговоре на овакве историјске недоумице?

– Један од таквих одговора је, рецимо, Титово упутство опуномоћеним представницима Врховног штаба од 2. јула 1943. да се свим хрватским војницима који се предају гарантује безбедност, да им се признају чинови стечени у формацијама у којима су били, па, затим, омогући напредовање и да се такви употребе против четника у источној Босни. До 6. априла 1944. око 80.000 НДХ војника је прешло у партизанске редове.

* Актуелна хрватска власт и ове године говори о 80.000 побијених у овом логору?

– Из више стотина извора долази се до закључка да је овде убијено више стотина хиљада Срба. Та бројка иде од 700.000. до 1.000.000. Рецимо, генерал Александар Лер, командант за југоисток, 1943. обавештава Берлин да је до фебрауара 1943. уморено 400.000 Срба, затим, СС генерал Ернст Фик 15. марта 1944. извештава надређеног Хајнриха Химлера да је у логорима у НДХ поклано до 700.000 људи… Крајем 1944. немачки опуномоћени генерал у Хрватској Едмунд Глез фон Хорстнау пише о 750.000 побијених Срба… То су чињенице које се не могу сакрити.

* У Хрватској тврде да је било „немогуће побити толики број Срба, јер их није толико било на територији НДХ“?

– За оне који не могу ни данас да израчунају број Срба 1941. у НДХ цитирам усташког министра Милета Будака на првој његовој конференцији за штампу: „За њих (Србе), ми имамо три милиона метака.“ Министар правде НДХ Милован Жанић 2. јуна 1941. у Новој Градишки изнео је национални програм Павелићеве државе: „Нова држава, наша земља је само за Хрвате и ни за кога другог. Нема путева, нема начина које ми Хрвати нећемо да употребимо да нашу земљу учинимо заиста нашом и да је почистимо од православних Срба.“

* КАЖЕТЕ да стотине извора из стране и наше литературе о природи НДХ сведоче о стравичним злочинима?

– У записнику од 18. маја 1945, који је направила Анкетна комисија Земаљске комисије Хрватске, а која је прва узимала сведочења преживелих у Јасеновцу, Хрват Милан Дуземлић из Дреновог Бока, који је био општински бележник у Јасеновцу, каже: „До дана мог хапшења и спровођења у логор, до 21. децембара 1943, пријављено нам је 900.000 убијених у логору.

* Негирање геноцида над Србима у СФРЈ почиње осамдесетих?

– Тешко је ту бити прецизан. Али, тадашњи кардинал Фрањо Кухарић у „Монду“, 10. фебруара 1981, поводом 21 године од смрти Алојзија Степинца у 14. тачки своје одбране Степница је написао: „Срамно је рећи да су католички свештеници били команданти у тој људској кланици. Овим оптужбама жели се учинити кардинала Степинца одговорним за смрт 40.000 жртава које се приписују Јасеновцу!“

* Изручењем Андрије Артуковића СФРЈ, у Хрватској почиње лицитација и умањивање броја српских жртава.

– Артуковић, Павелићев министар унутрашњих послова, човек који је оформио логоре смрти испоручен је 3. јуна 1985. Први затев за његово изручење Америци упућен је 1951. године. Артуковића СФРЈ никада не би тражила да није било досадног сина, у Јасеновцу умореног др Јеше Видића из Сремске Митровице. Тај човек, професор у САД, није одустајао од захтева. Када су Артуковића испоручили, нису му судили за геноцид и Јасеновац, него за друге ствари.

* О броју страдалих у Другом светском рату „полемисао“ је и Кардељ?

– Прво се 1985. јавио Богољуб Кочовић из Лондона са својом студијом да је у Другом светском рату демографски губитак земље био 1.985.000 људи. У исто време појавио се Владета Вучковић са Католичког универзитета Нотр Дам који је изнео тврдње да је он Едварду Кардељу 1947. предочио укупан број погинулих у Другом Светском рату (1.706.000) за потребе Седнице УН 1947. Вучковић је тврдио да је овај број, у ствари, укупан број демографских губитака, док је број усмрћених око милион, али да Кардељ то није схватио него је помешао демографски губитак и заиста убијене.

* Демографи у СФРЈ приближно су утврдили број жртава Другог светског рата?

– Прва званична бројка о 1.706.000 погинулих Југословена изнета је у Паризу на Међусавезничкој конференција земаља које су тражиле репарације. Године 1951, после пописа из 1948, демограф из Савезног завода за статистику Иван Лах пише студију према којој су укупни демографски губици били 2.120.000. Ђорђе Тасић (из исте установе), радећи другом методом, долази до бројке од 2.428.000 демографских губитака, од којих је 1,4 милиона, тврди, заиста убијено. Челни човек Савезног завода за статистику Адолф Вогленик 1952. износи податке да су укупни демографски губици Краљевине Југославије били 2.854.000 људи, а да је стварно уморених било 1.814.000.

* И у Србији се данас говори о 500.000 убијених у Јасеновцу?

То је “рачун“ јеврејског центра Симон Визентал. Ми Срби зато, кажем, морамо пописати своје мртве. Нико нема права да опрашта Јасеноовачке жртве.

Аутор: Драган Вујичић

Извор: НОВОСТИ