Пише: ДРАГАНА ПЕЈОВИЋ
О Љуби Стојићу, о новинару црне хронике “Политике” Жикици Јовановићу Шпанцу, “Балкану” и Богољубу Карићу, “Грађанину” и Тијанићу, руднику угља, ратиштима, просјачењу, дану када су новинари последњи пут били солидарни, “Куриру” и “Блицу” и такозваним транзиционим губитницима у новинарству, за “Бермудски троугао” говори Момчило Моца Петровић, уредник у Куриру, репортер, бивши уредник и главни уредник неколико листова и магазина.
–Осећам се као Рудолф Валентино, кад се појавио звучни филм. Рудолф Валентино је имао лош глас и тај нови медиј га је убио. Он једноставно није био глумац за звучни филм. Ја нисам новинар за ово време, каже у разговору за подкаст „Бермудски троугао“ Момчило Моца Петровић, сада ноћни уредник у Куриру, репортер и бивши уредник и главни уредник неколико листова и магазина.
–Не мислим ипак да сам губитник. Ја лично, не мислим. Губитници су многе моје колеге. Ја сам се снашао, радио сам, писао сам књиге и имао срећу да, рецимо, кад су ме отерали из Блица, нађем друго радно место, у Куриру. Многе моје колеге су остале без посла, у мојим годинама. Било је страшно да 2010, 2012, 2014, останеш без посла а имаш 50 година. Имао сам срећу и због тога нисам губитник. Колеге су остајале без посла баш зато што су добри новинари и уредници и они за које се сматрало да ће тешко да се прилагоде новом систему рада. Нови медији, какви год да су, не захтевају квалитет и не морају да плате. Не морају да плате стручњака, јер шта ће им стручњак ако ми треба шустер.
У „Бермудском троуглу“ Петровић објашњава како је покренуо неколико новинарских метежа: како је измислио цитат Ериха Фрома који је од њега преписао Богдан Тирнанић, како је само месец дана касније на још једну његову фикцију о Лењину у Студенту насео Југ Гризељ и коначно, како је пародије на еуфорију због јунакиње хит серије „Касандра“ исплела политичку интригу у наставцима.
–То је била пародија. Грађанин, чија је власник био Александар Тијанић, а ја сам га формално уређивао, пропао је због тога што ја нисам умео да радим тај посао. Није умео ни Тијанић. Тијанић је, рецимо, тражио да имамо сателитску антену и да један новинар стално дежура са нотесом поред Си-Ен-Ен-а, као да је важно да одмах чујеш њихове вести и да их убацујеш у новине које ће се штампати увече у осам сати. То је било његово схватање новинарства. Моје се видело кад је погинула принцеза Дајана. Сви су, наравно, од тога направили причу и, ево, до дан-данас те приче се вуку. А ја сам ставио само вест… Нисам умео и нисам ни хтео да подилазим укусу. Дајана вам је пример какве су то новине биле. И одједном Касандра долази у Београд и креће лудило. После сам научио да се новине не праве за себе, него за читаоце. Касандра је била еуфорија, један и једини централни догађај у целој Србији. И ја из очаја, пошто је била гужва на аеродрому, толика да су неки из публике која је дошла да је сачека били повређени, на насловну Грађанина, који је имао велики формат, лупим огроман наслов: покушан атентат на Касандру. Одмах потом у тексту тај наслов релативизујем, причи дам комични карактер. Сутрадан објавим наводни разговор са мајком тог атентатора, коме дам иницијале В.Т, по Воји Туфегџићу, уреднику хронике, а његовом брату Ж.Ц, по Жељку Цвијановићу, уреднику дописне рубрике. Људи су знали да се шалимо, али креће лудило и – одједном нема Грађанина на киосцима. Дактилографкиње куцају и плачу… После четвртог броја Тијанић дође у редакцију и каже: ‘Еј Моцо, ово си претерао, ајд мало сад спусти лопту. Ја напишем да се извињавамо Касандри, венецуеланској амбасади, свима, кажем да су дошла воуила хитне помоћи и одвела аутора тих текстова, и да ми нисмо знали да је он мало скренуо, а нисмо знали зато што је дошао из једног другог листа где је био уредник политичке рубрике и тамо стварно објављивао такве текстове. Дакле, то је четвородневна олуја, пародија на извештавање таблоида, али и, ако сад хоћу да се правим паметан, антиципација данашњих листова. То је била игра, али шала се окренула у озбиљну ствар. Иницијале В.Т. и Ж.Ц. употребио сам поново као главни уредник Блиц њуза, у време кад је изручен Слободан Милошевић, у једном одговору Душану Михајловићу у вези са продајом фотографије Милошевићевог изручења… Ти иницијали касније су постали тема. Беба Поповић, обрачунавајући се са Тијанићем у једној књизи, па са Жељком Цвијановићем у другој књизи, качио се за те иницијале и налазио им неки дубљи смисао. Нешто што је била безазлена шала, ја бар мислим безазлена шала, накнадно је добило неки политички контекст.
Са саговорником подкаста разговарамо и о младалачком бутну заклетог комунисте с Лењином на реверу због сазнања о Голом отоку, зашто је улазио у кожу просјака, чистача ципела, како је као бескућник у потрази за храном куцао на врата верских храмова, ко му је дозволио да пише у првом лицу, како је одговарао на захтеве да измисли поплаву код Апатина и пише репортаже на свега две хиљаде карактера, како се пише репортажа из дубине рудника угља или с ратне линије над Сарајевом, која је врста лудила а каква врста трауме ратно извештавање.
–Ни у рату ни у миру никад нисам видео Младића ни Караџића. Видео сам пар генерала, сасвим случајно. Радио сам приче о обичним људима. Ако сам имао неку привилегију током овог свог новинарског рада, то је да су ми дозвољавали да пишем што хоћу. Никад нисам писао о освајањима, о линијама фронта. Да ме сад убијеш ја не бих знао да кажем ни отприлике где је нека битка била. Али сам писао о људима. Детаљи су ми се урезали у сећање. По мрклом мраку су ме довели у ров изнад Сарајева. Није смело да се пуши зато што их је сваке ноћи и сваког дана убијао снајпериста. Дакле нема цигарете, нема ничега. Мркли мрак и шапат… Мрак и приче људи који седе с тобом и којима је, рецимо, тог дана погинуо један друг, па су га нашли као да је заспао, јер га је снајпериста погодио у око. Причају како је било пре рата, шта ради Звезда, како им се пије пиво. На ратишту има алкохола колико хоћеш, али нема пива, јер је оно кабасто… На почетку рата сам загазио у неко блато, била је нека размена, покољ неки. Згазио сам у блато у које је био, то сам касније схватио, просут људски мозак. Изујем се, кући дођем бос и пишем о томе… Или, сретнеш човека који из чиста мира извади личну карту и каже: види, ово је моја ћерка, погинула је јуче. То је као у оној Чеховљевој причи Туга, када онај кочијаш хоће да некоме каже да му је умро син. Моје извештавање са ратишта је било извештавање о тим људским причама…Било ми је природно да то тада радим, мој новинарски кредо је био отићи и пренети читаоцима оно што они не могу да виде… Кад о томе извештаваш, па онда седиш код куће када се слави Нова година и нешто пукне, ухватим себе како лежим испод прозора и не смем да устанем. Ухвати ме панични страх да ће ме неко убити.
Бивши главни уредник Балкана, Интервјуа и Блиц њуза одговара на питања о односу Богољуба Карића и других власника медија према новинарима и о последњем тренутку у коме су новинари били солидарни једни са другима, децембра 2003, кад је свих 13 присутних новинарских екипа напустило један догађај због увреда које је тадашњи премијер Зоран Живковић упутио Петровићу. Разговарамо и о томе како се налазе занимљивости и непознате приче из историје, како, на пример, таласају историјске чињенице попут оне о дечаку Сави са Чукур-чесме и по чему су се од данашњих разликовале странице црне хронике између два рата.
–Хронике су биле, у ствари, подједнако крваве као данас. Говоримо о Политици, Времену и Правди, дневним листовима који су постојали између два рата. То су били велики текстови у којима се, на пример, говори о кућној помоћници која се отровала због тога што је остала у другом стању са власником куће, описује се соба у којој је нађено тело те несрећне жене, дају се детаљи… Али то су били велики текстови, приче у којима аутори, занимљиво, нису скривали емпатију према тим сиромашним људима… Садашње хронике нису приче, већ информације које често чак нису очишћене ни од оног полицијског жаргона… Дакле, новине су биле много лепше и занимљивије за читање.
