Пише: Владимир Пребирачевић, директор Српско-руског центра “Мајак”
Након 17 дана украјинске контраофанзиве циљеви Кијева нису остварени. Не само да нису остварени циљеви него се није одмакло даље од почетка. Три дана су Украјинци мудро ћутали надајући се неком успеху чиме би се могли похвалити пред страним менторима и меценама, али доживели су тотални фијаско, како на фронту, тако и на медијском плану.
У првим акцијама украјински војници елитне 47. механизоване бригаде доживели су потпуну катастрофу. Више од половине тенкова и борбених возила изгубили су у само два дана на једном правцу на коме нису одмакли даље од минских поља која су била испред амортизујуће линије руске одбране која чак и није главна линија одбране.
Након три дана када су некако и успели бар да заузму и сликају се у неколико насеља која су до тада била у сивој зони тј. на ничијој земљи, почели су са медијском кампањом коју су три дана пропустили и довели до тога да се на западу народ информише из, за њих, алтернативних извора а који су сви били тотална антиреклама за фамозно толико хваљено западно оружје.
Многи добијени немачки тенкови Леопард разних модификација горели су у пољима Запорожја, док су их руски дронови снимали и преносили западну бруку у свет. Многи су се оправдано забринули након тих снимака за безбедност целе Европе јер се испоставило да руска страна не само да води Специјалну војну операцију чији је један од циљева демилитаризација Украјине, него се спроводи практично и демилитаризација целе Европе јер њено толико хваљено оружје гори уништено на вековној руској земљи, поново после 80 година.
Америчка борбена возила типа Бредли су такође прошла пакао и остала на истим тим запорошким пољима да труну уништена руским Корнетима и Конкурсима који су их спремно дочекали у вештим рукама руских војника који су са великим нестрпљењем и мотивацијом дочекали долико најављивану украјинску контраофанзиву.
Контраофанзиву су Руси чекали јер знају шта следи после слома исте. Отворен пут за ослобођење Запорожја и Доњецка али и још неколико области у близини као што су Николајев и Одеса. Један правац украјинске контраофанзиве иде свакако из Харкова по свим показатељима а након слома тог правца контраофанзиве уследиће операције за ослобађање Харковске области. Специјално за ту прилику елитне украјинске јединице, које нису имале ту непријатну ситуацију да се нађу на запорошком правцу и доживе потпуни дебакл, се спремају за пробој према Русији преко реке Оскол рачунајући да се тамо не протеже Суровикинова линија одбране која је од Запорошке и Доњецке области направила праву модерну тврђаву. Надају се страни НАТО стратези да ће харковски правац бити успешан као онај из септембра месеца када су се руске јединице повукле из неколико мањих градова и утврдиле са друге стране реке Оскол. Тада су по целом свету НАТО пајаци промовисали фантастичну победу украјинске војске максималном сакривајући стварну ситуацију на терену као и рационалне потребе руских официра да чувају и војску и опрему и становништво од непотребног уништавања што видимо да украјинска страна нема тај луксуз да их неко штеди. Не само да их ментори не штеде него их из дана у дан већ седамнаест дана шаљу у сигурну смрт у контраофанзиви прма Запорожју коју сад ни не признају да су покренули као тобоже то су тек насилна извићања а у тим извиђањима већ имају преко 12000 мртвих и рањених и око 30 % изгубљене НАТО технике. Треба добро да се сете речпи председника чешке иначе бившег НАТО генерала који је лепо рекао да ће украјинци имати само једну шансу. Та шанса је прокоцкана, остаје само да се види крајњи резултат који ће се мерити у десетинама хиљада мртвих и рањених.
Сукоб ни изблиза није при крају али се неки обриси будућих активности назиру као и резултати без којих нема краја сукоба. Демилитаризација и денацификација као примарни циљеви Специјалне војне операције не смао да се свакодневно спроводе него су добили и свој шири контекст а то је да је већина европских држава практично демилитаризована а доста земаља ду и остала без својих најтврђих и најзагриженијих сегмената русофобног типа.
