Пише: Тихомир Бурзановић
“Обећавали су нам путеве, пред изборе, послије избора опет ништа”, тако је говорио и настАвљао вичући : “Подигли школе за четири разреда, ни сељак ни интелектуалац, једном ријечју, нас у Црној Гори праве чистим пролетерима”. Са Бошком сам се дружио и био ми је драг човјек, али са осталима нисам волио дуго да будем. Сметало ми је колико ти комунисти нападају власт и колико им све ништа не ваља.
Како сам постао скојевац
Једног дана, комунисти ми саопште да сам на предлог Бошка Тонковића постао скојевац. Искрено да кажем, ја тада нисам знао шта је то СКОЈ. Када су ме примили, казали су ми и то да ја, као млад скојевац, не смем никоме да говорим о нашој организацији и њеним задацима. А кад су ми рекли да ништа о СКОЈ-у не говоримо мајци, оцу и попу, кад пођем у Цркву, ја сам се скаменио и мислио: “Гдје сам ја ово примљен, кукала ми црна кукавица”. Кад су ми то рекли, и не само мени него свима које су примили, ја дигнем руку и тражим ријеч , хоћу да им ја нешто кажем. Само што подигох руку, кад ме Бошко гурну и вели: “Шта ћеш ти да причаш? ” “Па да их питам како мајки и попу Љубу да не смијем ништа рећи и ништа повјерити, па коме ћу се повјерити, ако нећу мајки и попу, тако су ме васпитавали?” Устаде Бошко и каже оном комунисти: “Друже, он је примљен на мој предлог и ја ћу говорити умјесто њега!”
И Бошко нешто смрси, ја нијесам ни говорио, него слушао док се састанак није завршио. Кад смо отишли са састанка Бошко ми удари у причу како ја треба да се понашам кад постанем члан Партије. “Ма, не интересује мене то, Бошко, него ти мени реци шта је то скојевац? ”, прекинем га ја у по приче. “То ти је Савез комунистичке омладине Југославије, који ће да се бори против окупатора и фашизма и ми смо његови припадници и борци! ” Идемо ми даље, али мене голица по глави оно да не смијем ништа причати мајци и попу Љубу. Мало се смислим, па питам. ” Бошко, нијеси ми одговорио зашто ја о СКОЈ-у не смијем да причам мајки и попу Љубу? ”. Бошко ме погледа и као да је једва чекао то питање, поче да ми објашњава овим ријечима: “Ја видим ,Благоје, да ти много волиш попа Љуба. ” “ Тачно, ја га волим и никад не бих могао ништа пред њим сакрити. Ни пред мајком ! ” “Слушај Благоје”, објашњава мени Бошко, “ ако ми теби кажемо да убијеш неког народног непријатеља и ако ти то кажеш попу Љубу, он ће ти казати да је то гријех и да то не смијеш да урадиш, а то је деморалисање и тебе и наших бораца ! Исто тако, ако кажеш мајци, мајка ће ти рећи: немој мој сине, има и он мајку која ће за њим да плаче, као што бих ја плакала да тебе неко убије, Благоје, немој сине убит никог ко је Србин и српскога рода! ” “Тако је, Бошко”, сложим се ја. “Ето, због тога ти кажем да никоме не говориш шта радимо и шта планирамо”, вели Бошко. Хтео сам још нешто да кажем, али он промени тему.
Мајори шверцују, скојевци командују
Једног дана ме позову. Директива је да се скине мајор Петко Јововић са места командира Косичке чете и да предложе – мене. Питам – како то, па ја сам само био војник, а послије тога нижи официр, како ја да командујем једном мајору, једном високом официру? То је срамота и ја то нећу да прихватим! Кад дођем кући ја то кажем оцу. Он ме саслуша и каже : “Идемо код Петка! ” Кад смо дошли кажем кажем му : стрико Петко, комунисти траже то и то, а ја луд не бих пристао да будем командир и да тебе смијене. А он, као из топа: “Ти то треба да прихватиш! Тако ћемо знати шта комунисти мисле. А мени је доста свега! Стално ми приговарају како је нама, краљевским официрима, добро, а ја немам, са женом и двоје дјеце, од чега да живим ! ” Мајор Петко је, на леђима, у некој торби, носио дуван и од тог шверца хранио породицу. Упорно сам одбијао Петков предлог, али мој отац пресуди : “Ти пристани, ако ти комунисти понуде!” Послије неколико дана дођу комунисти и траже да ја пристанем, јер како они рекоше, “хоћемо младог човјека, окретног и способног”. И тако ти ја, негдје у јесен 1941, постанем командир Косићке чете. Одмах смо ушли у неке мање борбе. Послије тих борби, један дан ми приђе Бошко Тонковић и каже: “Ти си млад и пред тобом је лијепа будућност ! ” И поче причу како југословенски официри, на челу са Арсом Јовановићем, спремају једну битку и како комунисти планирају да ослободе један град . Бошко ме је питао да ли бих ја ишао на Пљавља, јер би, како он рече, то било добро за мене. Пристанем да идем, али само као обичан војник.
Комесари и каменоресци
За битку на Пљевљима пријавио се велики број добровољаца. Кажем оцу да идем на Пљевља, а он: “Па требало је да ме питаш, Благоје, сине!” Ја командир, а да питам оца! Тих дана припрема, пођемо отац и ја на имање, под Главице. Послове је тамо надгледао Перо Беговић, наш кум. Кад покосимо имање, ливаде смо давали да на њима пасу краве Ђура Чагоровића и његовог стрица Станка, који су били чувени каменоресци. Отац је унапријед платио Ђуру Чагоровићу да прави споменик моме дједу. “Добро, Ђуро”, каже мој отац, ”ти пушти краве на ливаду, али ми нијеси урадио онај споменик са сабљом !” Ђуро му рече да је споменик направљен и да је код куће Мирка Беговића и послаћу ти сјутра или прекосјутра првим колима, а остале дјелове, крст и друго, касније. “Молим те уради то, јер хоћу да Лазар види како ће то изгледати и да зна за живота да му је направљен споменик”. Професор Милош Јововић је тражио да на Лазарев споменик напише неке стихове. Ђуро нас убјеђује како ће и крст и покров са сабљом Лазаревом бит готов за дан-два. Нијесмо знали да ће нам споменик ускоро бити потребан. Онда пита идем ли ја на Пљевља, говорећи како је он велики комуниста. Хвалио се мом оцу, Јовану Лазареву, старом комити: ”Ја нијесам служио војску, а одређен сам за политичког комесара Бјелопавлићке чете !” И кад је нахвалио себе, пита Ђуро мог оца да му каже нешто о ратовању, јер, како он рече, “нема појма о рату”. “Ђуро, све ћу ти рећи, али и ја бих волио да пођем на та Пљеваља, да пратим сина! ” каже мој отац Ђуру, каменоресцу и комесару.
Кад Црногорац стреља Црногорца
Тако је и било. Једног дана крену војска из Бјелопавлића на Пљевља. Кад смо дошли на Његовуђе први пут сам видио да комунисти убију некога свога. Довели су два човјека који су, наводно, издали Партију и треба да буду стријељани. Читала се та наредба и мени то онда није било нормално: како због Партије да убијеш човјека, зар сад није борба против окупатора, фашиста, Хитлера? Један од њих двојице није био везан, могао је и побјећи, јер људи нијесу хтјели да пуцају због Партије. На крају их стријељаше и први пут видјех како Црногорац уби Црногорца. Због партије. Следећа ноћ је била хладна, била је велика зима и два-три младића падоше мртва од хладноће. Наиђе љекар и свима каже како морамо, кад стојимо у мјесту, да тупкамо како би крв циркулисала. То је било тако страшно: гледам како човјек пада мртав, од мраза. Преко Таре смо прешли, ноћу, у неке планине. Ту смо преко дана одмарали, кад наиђоше авиони, већ су Талијани сазнали да ми идемо. А како не би знали кад се акција спремала три мјесеца, а и шпијуна је било колико хоћеш. Ти авиони су само прошли и нијесу на нас бацали бомбе. Идуће ноћи смо били у близини Пљаваља.
Наша борба захтијева кад се гине да се пјева
Речено нам је било да у шест сати ујутро треба да будемо будни да нападнемо на сва утврђења. Бјелопавлићи су нападали на Велики и Мали Богишевац, а до нас је био Ловћенски одред, са Пеком Дапчевићем, као највећи требало је да пази на излаз из града. Те ноћи нам кажу да треба да се научи нека пјесма, за коју нијесам знао шта значи док нијесам отишао у Италију 1943. То је била пјесма “Бандијера роса”. На италијанском. Рано изјутра почињемо напад и тада, док пресијецамо жице, требало је да пјевамо “аванти попули, аванти роса, бандијара роса, бандијера роса…” и да нападамо на утврђа. Прије напада пита командир ко ће добровољно да се пријави за бобмаша, који ће ићи први и кидати бодљикаву жицу. Ја се пријавим. Одмах су ми дали маказа за кидање жице и рекли да непријатељ може да пуца на нас, али ми не смијемо на њих ни један метак да опалимо. Кад сам се пријавио, мој отац Јован, стари комита, крене да се пријави мјесто мене и пита Ђура Чагоровића, али они не дају, него кажу “пусти њега Јоване, он је млађи”. Поред мене се пријавио и Илија Драговић, мислим да је био учитељ. Пријаво се и неки Шкеровић, који је био наредник у Југословенској краљевској војсци, али је био избачен, јер је био комуниста. Мени Ђуро Чагоровић саопштава, у присуству командира чете Илије Драговића – кад сам се јавио за четника да будем и водник тог бомбашког одељења. Пристанем ја на то, млад, жељан доказивања и ратовања, тада ми је било драго што толико повјерења имају у мене. Кренемо ми ноћу, али смо имали веома слабе лампе. Кад смо се приближили непријатељским положајима почели смо да сјечемо жицу. Италијани су нас изгледа чули и почели да пуцају и ранили нам неколико бораца, али на срећу нико није погинуо. Кад смо пресјекли жице прошли смо напријед, близу бункера, и бацили бомбе. На положајима Малог и Великог Богишевца Италијани су се предали. О мом учешћу на Пљевљима, причао сам и Мому Вучековићу, који је био амбасадор у Аргентини, а он се чуди, откуд ја, четник, да сам био на Пљевља, па каже: “ И ја сам, Благоје, био тамо”. Дакле, били смо ратни другови. И сад он амбасадор, а ја емигрант, он херој, ја “ издајник народа”. Ми смо прошли Богишевац, и Мали и Велики, на другим мјестима је било много мртвих у редовима партизана, али у Бјелопавлићкој бригади није било мртвих, али је било неколико рањених. Сјутрадан, Ловћенски одред први уђе у град Пљавља, али онда крену Италијани тенковима и нагрде их. А, није фино о томе причати сада, али ништа не би било да су слушали официре краљевске војске, који су испланирали добру акију, али хоће Црногорци да се докажу, па онда – изгини без потребе! Након контранапада Италијана морали смо да одступамо. Моша Пијаде крка млијеко и качамак Кад смо одступали дошли смо до Жабљака. На Жабљаку нас сусрете Моша Пијаде и са њим Марко Савићевић, којег су убили комунисти, кад смо ми отишли. Марко Савићевић је био велики човјек и велики говорник, зато су га убили, сметао је будалама неписменим. Моша је познавао мог оца Јова Лазарева, а сјетио се и мене. Моша је добро упознао све наше обичаје, док је обилазио Црну Гору. Ми кад смо дошли, он, за једним столом, јео је само качамак и млијеко. Да ли је послије, да не види нико, јео и месо или нешто друго не знам, али пред војском је јео само качамак и млијеко. Моша каже мом оцу и мени да ми останемо на Жабљак. ”Ја вас требам и ви треба да останете одвје”, каже Моша, кога су Црногорци звали – Машо. “Машо”, рече му мој отац, ” Ви рекосте да код нас има нереда и да су Талијани кренули на Бјелопавлиће, онда ме треба народ и тамо!.” Мошо – Машо пита мене да останем. Кажем Моши да и ја идем са оцем. Бошко Тонковић ми не да да идем, али ја кажем: “Морам са оцем, тако ми је рекао. Морам оца да слушам! ” Онда хоће и Бошко са нама. Тада устане Моша Пијаде, имао је тада бијелу браду, уфати браду, мало застаде. Гледа. Одржа говор и на крају, с обзиром да је већина била за повратак кућама, каже да нико ко је члан Комунистичке партије не смије да се врати. “Ко буде помислио да се врати кући, завршиће као и она двојица што су убијена на Његовуђе!”
(Наставиће се)
