Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
( на слици течај Соколске жупе из Београда, 1940. године)
Пре Првог светског рата задатак соколства био је јачање тела и духа својих чланова, буђење и неговање националне свести и патриотизма, одбрану народних права и борбу за ослобођење и уједињење. После 1. децембра 1918. тај циљ соколства био је постигнут. Соколи су у својој држави били свесни да јачајући себе, јачају и свој народ и своју државу. Самодбрана, која је пре 1918. била једини задатак, остаје само за она времена, ако државу нападне непријатељ. У својој држави соколи су били сарадник свих оних снага, који су радили на јачању државе.(1) Соколи су истакли : „Из народа потекосмо, са народом и за народ живимо и за народ ћемо све дати и за добро, напредак и срећу његову неуморно и неустрашиво радити.” (2) У гласнику Соколске жупе Београд „Око соколово” цитирали су речи краља Александра : „Висока национална свест и здраво расуђивање је одлика, коју је наш народ увек показивао у одлучним моментима своје историје.” (3)
Изненадна пропаст Чехословачке и Пољске запањила је соколе. Они су у јединству свих Словена гледали залогу ведрије будућности, у слободи. Њихова срца су куцала за Чехе и Пољаке. Нису говорили, нису писали али су осећали. Код њих је осећај био јачи од речи и пера. У Годишњем извештају о раду Соколске жупе Београд за XX редовну годишњу скупштину 7 априла 1940 године изнети су ставови просветара о ратној опасности која се надвила над Југославијом. Просветар друштва Инђија Петар Лозјанин истакао је : „Циљ соколског васпитања је да, преко појединаца, цео народ препороди у националном, духовном, моралном и социјалном погледу. Да просветни рад успе треба радника, чланство које је вољно да их слуша и услове за повољан развој. Прилике за просветни рад нису биле повољне. За будући рад постоје сви услови. Да цела нација стоји као једна тврђава, данас је потребније него икада до сада, а соколство би требало да јој стоји на челу.”
Соколи су морали да се боре са малодушношћу и у сопственим редовима. Просветар Соколског друштва Смедерево, брат Драгутин Симић истакао је : „Настојао сам да се дух потиштености, који је донекле нашу соколску средину захватио, уклони и вера у боље дане поврати и ојача.” Просветар Соколског друштва Стари Бановци истакао је : „Идеали наши руше се пред нашим очима, у отаџбини и изван, али вера наша надживеће сва ишкушења, јер су начела соколског живота вечна, као што је вечан и народ коме служимо и за чији се бољи живот залажемо. Колебања у политичким начелима не могу у соколској породици бити предмет расправљања. Политички утицај не сме реметити наше вредности и самопрегор.”(2) Просветар Соколског друштва Шабац, брат Слободан Живојиновић позвао је соколе да се сете поносне прошлости, како би се светлим успоменама окрепили за нове напоре и прегнућа. Истакао је да је иза војних застава из Првог светског рата под Цером ношена и соколска застава. (3)
Са погоршавањем међународне ситуације пред Други светски рат национална друштва су збијала редове. У Београду је основан „Одбор за сарадњу патриотских друштава” маја 1939. У Одбор су ушли Савез Сокола Краљевине Југославије, Удружење резервних официра и ратника, Савез ратних добровољаца, Удружење старих четника, Удружење носилаца Карађорђеве звезде, Удружење носилаца ордена белог орла с мачевима, Удружење носилаца албанске споменице, Јадранска Стража, Савез емиграната из Истре, Српски културни клуб, Југословенски културни клуб, Коло Српских Сестара и Београдско женско друштво. Одбор је радио на снажењу патриотског духа најширих слојева народа. Кад је једно друштво вршило своју националну и патриотску акцију, чланови свих других удружења били су дужни да га помажу. 4) Соколи су пре Првог светског рата позивали на борбу за ослобођење и уједињење. После уједињења 1918. соколи су у својој држави били сарадник свих оних снага, који су радили на јачању државе. Пошто су соколи у јединству свих Словена гледали залогу ведрије будућности, живота у слободи, запањила их је пропаст Чехословачке и Пољске. Соколска срца куцала су за Чехе и Пољаке. Дух потиштености захватио је и соколске редове. Тежили су да се светлим успоменама окрепе за нова прегнућа у временима која су наступала. Са погоршавањем међународне ситуације пред Други светски рат национална друштва су збијала редове и основала маја 1939. „Одбор за сарадњу патриотских друштава”.
Напомене :
- Фрањо Малин (Петроварадин), „Соко некад и сада”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Јануар-Фебруар 1925, бр. 1 и 2, стр. 19;
- П. Зидарев, „После Првог децембра”, „Око соколово”, Београд, 1 јануара 1937, бр. 2, стр. 24;
- Александар Први, „Око соколово”, Београд, 1 јануара 1937, бр. 2, стр. 24;
- „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XX редовну годишњу скупштину 7 априла 1940 године.”, стр. 34, 35, „Око соколово”, Београд, 1 априла 1940, бр. 4;
- „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XX редовну годишњу скупштину 7 априла 1940 године.”, стр. 35, „Око соколово”, Београд, 1 априла 1940, бр. 4;
