Пише: Тихомир – Тихо Бурзановић
Након Ужичке републике партизани бивају протјерани из Србије, а на Бадње вече 1942.године протјерује их и народ Црне Горе , због злочина познатијим као „пасја гробља“.
Немајући гдје, зликовац Јосип Броз Тито успоставља старе пријатељске односе са зликовцем Антом Павелићем , који је већ на простору Хрватске и БиХ до обала Дрине прогласио НДХ-а, зликовачку клеро – нацистичку творевину, од које су се ограђивали Италијани, Мусолини, а након сазнања о злочинима Павелића, чак и Хитлерови нацисти, са констатацијом да је то изазвало катастрофалне ратне последице и на Хитлерову војску на Балкану, посебно у Србији, чији припадници ЈВуО Драже Михаиловића свете браћу преко Дрине убијајући њемачке војнике.
Како је за вријеме Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Комунистичка партија и Тито били проглашени терористима већ 1919.године, они упознају хрватског адвоката Анту Павелића који их брани са својим адвокатским тимом у многим судским процесима, све до 1929.године, када се и усташе Анте Павелића проглашавају од актуелне власти за терористе и бјеже у Италију, гдје стварају паравојне формације које се добро обучени и наоружани враћају у Хрватску почетком 1941.г. уз благослов Мусолинија и Хитлера и праве Независну Државу Хрвастку, злогласну ХНД-а
Јосип Броз Тито склапа паклени пакт са Павелићем ( у зиму 1942.године), који му дозвољава да дјелује герилски на териорији НДХ у хрватској Крајини и БиХ, али са једним и основним задатком – „мора бити непрестана борба проти четника Драже Михаиловића у Хрватској попа Ђујића и четника Драже Мијаловића у БиХ, посебно у Источној Босни, гдје Дражине јединице држе све под контролом.
Оно што историја Југолсавије од 1945.године прећуткује је и чињеница да Тито никада није помислио током рата 1941 – 1945., да ослободи логор Јасеновац, гдје је уморено милион српске дјеце, жена , стараца и српских тежака из Хрватске , а посебно из БиХ.
Нико од југословенских , па и српских историчара Другог свјетског рата на простору Балкана, није поставио ни питање : „Зашто Тито никада није напао и покушао да ослободи Јасеновац“?
Јосип Броз Тито, не да није покушао да ослободи логор смрти Јасеновац, него је након зарвшетка рата 9.маја 1945 у ослобођеном Загребу и Хрватској из усташа и домобрана превео 44.000 углавном Хрвата и муслимана у партизанске јединице.
Тито иде даље у скривању Павелићевих усташких злочина све до 1960.године, када се у јавности комунистичке ФНР Југославије, није, нити знало, нити причало, посебно не о фабрици смрти, логору Јасеновац.
Благоје је у априлу 1957.године сасуо ватру – два метка на Павелића, али и тачку на НДХ у емиграцији, јер никада више није обиљежена годишњица оснивања НДХ-а 10.април 1941.године.
Јосип Броз Тито , тај зликовац, кога су Срби прихватили поред свих злочина над њима као народу на Балкану, за вођу и лидера, а одбацили мученика српског ђенерала Дражу Михаиловића, на запрепашћење читавог Западног свијета, крије истину и размјере злочина у Јасеновцу све до 1960.године.
Истину о логору смрти у Јасеновцу откривају српске жене, мајка, сестре, жене, кћери, тако што су у данима љетњих Васкршњих и зимских Митровданске задушница, те 1960.године дошле на обје стране обале ријеке Саве код Доње Градине и палиле свијеће за своје страдале.
Направиле су и једно скромно камено обиљежје, које су прекриле вијенцима и цвијећем, било их је мало , али и то мало српских мученица скренуло је пажњу јавности да почне да се сјећа логора и фабрике смрти Јаеновца у злогласној НДХ-а поглавника Анте Павелића.
Важно је истаћи, сјећање на логор Јасеновац и страдале у њему су успоставиле српске мајке, кћери, сестре, жене…
Пјевала се пјесма: „Не кос драги траву поред Саве, покосићеш моје очи плаве“
Мушкарци су срамно ћутали…
Након тога Тито нема куд од јавности и подиже споменик жртвама логора Јасеновац, у којима је убијено према неким изворима од 700.000 до других извора који тврде да је та бројка 1.200.000 Срба, Јевреја, Рома и антифашиста Хрвата, Италијана…
Причао ми је у Бања Луци српски пјесник Момир Војводић током рата у БиХ и Хрватској 1991-1995. да њемачки извори тврде да је на простору НДХ-а , од усташа Анте Павелића и зликоваца партизана Јоспиа Броза Тита убијено два милиона Срба.
Данашњи изглед Спомен парка Јасеновац на територији Републике Српскје је толико скроман и биједан, да стране дипломате које дођу 22.априла сваке године на Дан ослобођења Јасеновца 1945.године су запрепашћене биједним изгледом, једне прашњаве ливадетине у чијем крају стоје вјерски символи Срба – Крст, Јевреја, Давидова звијезда, и Рома , Точак … Паметном доста да схвати гдје су Срби и данас када је ријеч о поштовању страдалих Срба у Јасеновцу, поготово гдје је грађа о Јасеновцу данас.
(Наставиће се)
(Тихомир Бурзановић је аутор књиге “Два метка за Павелића”)
