Поранио Краљевићу Марко
прије сунца и бијела дана,
поранио код Бога свевишњег.
Кад је стиг’о у кабинет божји,
дочека га господар предобри.
Руке шире у лице се љубе,
за јуначко питају се здравље.
Проговара боже господаре:
„Шта те мучи Марко јуначино,
те ти раниш у моје одаје“?!
Одговара Краљевићу Марко :
„Драги боже, поочиме мили,
Срби су ми у невољи тешкој,
кукавна их немаштина снашла,
крај са крајем једва састављају.
Сваки други ил’ гладан ил’ жедан,
а хране се трулим свињским месом,
пилетином са протеклим роком,
све из неког Лидла и Амана,
ил’ Идее или Меркатора.
Место вина и ракије шљиве,
вештачке им нуде бућкурише,
које воћа ни видели нису.
У кинеске радње трче стално,
ту купују робу разноразну,
све од гаћа до доламе светле;
и за децу ствари неопходне:
књиге, свеске, патике тренерке,
за најмлађе играчке пластичне.
А старине што су у пензији,
на контејнер иду свакодневно.
Ту напуне торбе и руксаке,
– 2 –
напуне их отпацима хране,
што побаца господа варошка.
Пензије им узимају млађи,
син ил’ ћерка, унучад нејака,
јер немају својијех примања.
Живот ти је чудо невиђено,
од нечег се преживети мора,
а од чега до од пензијица,
што су стари зарадили с муком.
Власт је српска смијешна работа,
састављена са разнијех страна,
од зла оца и још горе мајке.
Господаре сиротињом рајом,
господаре кано нико до сад,
све дајући обећања лажна:
„Већ сутра ће бити много боље,
наступиће златно благостање,
биће хлеба биће и игара,
за свакога биће доста пара“!.
Свакодневно продају и маглу
преко оног малога екрана.
На митинге воде гладан народ,
да пљескају вожду надобудном,
све за сендвич и лименку сока“!
Бог је Марка саслуш’о пажљиво,
саслуш’о га потом га је пит’о:
„Сине Марко, јуначкога рода,
Да Вас подсетимо: АФОРИЗМИ-АПЕТИТ
и старога краљевског племена,
како мислиш помоћ да им пружиш,
да се спасу беде и срамоте“?!
Одговара Краљевићу Марко
све љубећи скуте драгом богу:
„Искусан сам у овоме послу,
јер сам давно, у срећна времена,
– 3 –
укинуо турску свадбарину.
Пусти мене тако ти имена,
да ја сиђем у моју Србију,
и помогнем сиротињи српској“!
Бог је драги добре воље био
па је Марка из раја пустио.
Кад се Марко за пут опремио
бог је њему и благослов дао:
“Буди трезвен, господски се држи,
немој нарав да ти буде прека,
дипломатски поступај са свима,
не потежи сабљу димискију,
не хватај се буздована тешког,
и не дирај српску милицију.
Јављај ми се редовно на вибер,
на фејсбук ми нове фотке шаљи,
а и твитер користи константно,
твитни само како стоје ствари“!
Кад је Марко у Србију стиг’о
запути се најпре на Косово,
да обиђе високе Дечане
и Призрена српског Цариграда.
На улазу у само Косово,
пред Марка су стали граничари,
уставише њега и Шарина.
„Куд си пошо делијо незнана,
Косово ти више српско није
да се по њем’ шеташ како хоћеш.
Засебна је то држава сада,
признале је све европске силе,
Америка и још неке друге.
Ти сад овде ниси добродошо,
па се врати одакле си пошо“!
То рекоше, прелаз затворише.
– 4 –
Кад је Марко саслушао речи,
крену Шарца да се врати назад.
Шарина је грдно расрдио,
из копита живи огањ сева,
из ноздрва модар пламен суче.
Језди Марко тужан и жалостан,
рони сузе низ јуначко лице,
а кроз сузе сам са собом збори:
„Ој, Косово, ти српска колевко,
и колевко и топло огњиште,
шта си данас дочекало тужно,
Арнаути по теби шетају,
и туђини – арнаутске газде,
све Кејфори, разни Еулекси,
сакупљени с коца и конопца,
Да Вас подсетимо: АФОРИЗМИ-Н О Т Е
а од Срба ни трага ни гласа,
остала их само шака јада“.
Тако тужан у Београд стиже,
нагна Шарца испред зграде владе,
привеза га за стуб семафора,
а он крете на врата голема.
Ту је њега сачекала стража,
сачекала учтиво питала:
„Кажи нама драги господине,
одакле си, код кога си пош’о,
код министра или секретара,
или можда неког саветника,
ил’ код наше председнице владе.
Протокол се поштовати мора,
свако ј’ дужан да нам се пријави,
није влада сеоска биртија,
да увраћа кад је коме драго“!
Ту се Марко нашао у чуду,
трепну збуњен кано сојка ‘тица,
– 5 –
брци му се усукаше сами,
а по челу зној му се појави.
Нити знаде шта су то министри,
нити знаде шта су секретари,
а још мање председница владе.
Али Марко не би јунак био,
кад се не би брзо досетио,
и овако њима беседио:
„Ја сам главом Краљевићу Марко,
отац ми је Вукашине краљу,
мајка ми је стара Јевросима,
двори су ми у Прилепу граду.
Посек’о сам Мусу Кесеџију,
орао сам путе и друмове,
и дизао рало и волове,
а Турке сам ћер’о на буљуке.
По Мирочу шетао сам радо,
све љубећи вилу Равиојлу.
Сад сам, браћо, опет међу вама,
земан дошо ваља помагати,
јер је овде много сиротиње,
која живи од данас до сутра,
и скапава од глади и жеђи,
а ја тога гледати не могу.
Водите ме код честитог кнеза,
ил’ код цара, ил’ код вожда вашег.
Не знам, браћо, ко сад господари,
а хтео бих њега замолити,
сиромаштво да укине ово,
да сви живе како доликује,
да се племе српско не срамоти“!
Још је Марко беседити хтео,
ал’ га стражар предухитри вешто:
– 6 –
„Стан де мало Краљевићу Марко,
Да Вас подсетимо: ЕПИГРАМИ-ЗАХТЕВ
да позовем нашег мудрог шефа,
па ти њему потанко испричај,
што си дош’о са онога света,
и шта каниш учинити сада“!
То је реко и у зграду уш’о
а Марко је остануо испред.
Није прошло дугачко времена
запишташе сирене језиво,
са свих страна дојурише кола,
милицијска па и ватрогасна
а бога ми и хитне помоћи,
истрчаше жандарми панцирни,
специјалци војни и цивилни,
опколише збуњеног јунака
који није знао шта се збива.
За тили час савладаше њега,
ставише га у санитет бели,
одјурише према Губеревцу
у душевну болницу познату.
Тамо ј’ Марка сачекао доктор,
питао га какве муке има,
Марко њему исприча потанко
ко је, шта је, и зашто је дош’о.
Доктор једва процеди кроз зубе:
„Ти си, брајко, мој најтежи случај,
такорећи скоро безнадежан“!
На болницу када се привик’о,
Марко бога на вибер позвао:
„Драги боже, поочиме мили,
у душевној болници сам сада,
дали су ми неке бенседине,
поврх тога и бромазепаме,
– 7 –
а кошуљу носим наопако,
копча ми се на леђа јуначка.
Говоре ми неке чудне ствари,
да ја нисам онај који јесам,
да ја нисам Краљевићу Марко
него да сам тако умислио.
Око мене друштво је весело,
један каже да је Бонапарта
а други је главом Карађорђе,
има овде и једног Моцарта
и некаквог сликара Ван Гога,
ту су Тесла и Коперник лично,
данас дође и Ђордано Бруно.
Сви су они добри и поштени,
слажемо се к’о браћа рођена,
данас ћемо странку основати,
и на српске изборе изаћи.
Ја ћу бити председник те странке,
водићу је у победу славну,
кад власт српску освојимо часно,
нико неће бити сиромашан,
за свакога биће златно доба,
и имаће свега и свачега,
до тада ме ти причекај горе“!
Тако рече и везу прекиде.
аутор: Љубомир Илић
