Суд савремене историјске науке одолео је поплави неутемељених ненаучних оцена о покрету Драже Михаиловића. Ту спада и неоснована тврдња да четници никад након састанка у селу Дивци са представницима Вермахта нису на разне начине водили борбе против Немаца, квислиншких формација, у првом реду СДК Димитрија Љотића, те и усташа, како то без основа тврди и Данило Вујичић у свом тексту „Поштовање истине при оцени наше историје Другог светског рата”, објављеном у „Политици” шестог децембра.
Ван сваке сумње је да се Дража Михаиловић састао с немачким представницима у селу Дивци 11. новембра 1941. године, али, она је поред антикомунистичке димензије имала и други циљ и смисао. На то је указао Харолд Турнер у свом извештају, у којем иоле можемо тражити кључни узрок што су Немци у Дивцима Дражи Михаиловићу понудили искључиво безусловну предају. Дакле, Турнер истиче:
„Учестали су извештаји да се Михаиловићева тактика састоји у томе да преговорима са нама и евентуално помоћу оружја и муниције које би добио од Немаца добије времена и могућности да изгради организацију која би у датом моменту кренула против немачких оружаних снага.” (Зборник докумената, том 14, књ. 1, стр. 865)
Историјска је истина да су Немци након сламања НОП-а у Србији извели и офанзиву на Равну Гору с циљем да заробе Дражу Михаиловића. Међутим, Михаиловићу је пошло за руком да се баци у бекство, те је уцењен на 200.000 динара. Ово, наравно, није једина операција коју је Вермахт током рата водио против трупа ЈВуО. Познате су и операције „Копаоник”, „Моргенлуфт”, „Хајка”, „Трио”. Чак и операција „Шварц” била је усмерена како против НОП-а, тако и против четника у Херцеговини и Црној Гори. (извор: др Иван Авакумовић „Михаиловић према немачким документима”)
У јеку савезничке „битке за Африку” генерал Михаиловић послао је потчињенима депешу следеће садржине: „У вези офанзиве у Египту и савезничког искрцавања у француским колонијама Северне Африке, потребно је предузети све врсте саботажа на железницама, поштама, телефонима, телеграфима. Неопходно је потребно да на железницама добијемо што пре видних резултата…” („Радио депеше Југословенске војске у отаџбини” стр. 177) Поступајући по оваквим директивама, највише успеха оствариће саботажна диверзантска група „Гордон” начинивши невероватних 1.499 саботажа. (Милослав Самарџић „Срби против Вермахта”, стр. 43–46)
Највећа антиокупаторска дејства против Немаца и квислиншких снага, чак и већа од оних током 1941, изведена у сарадњи са партизанима, ЈВуО је предузела након капитулације Италије у другој половини 1943. године. Траг о томе на основу прворазредних извора начинио је историчар Дејан Сегић у свом научном раду „Четници и капитулација Италије”. Он истиче: „Слом Италије покренуо је највеће антиосовинске акције ЈВуО у току целог рата. У раду су управо акцентоване војне акције ЈВуО против немачко-квислиншких снага у периоду септембар–октобар 1943. године, и то на простору где је генерал Михаиловић имао чвршћу команду над четничким јединицама, а то су Србија, Црна Гора, Херцеговима и Источна Босна.” (Војноисторијски гласник бр. 1, год. 2011, стр. 194–223)
Надајући се да ће се западни савезници искрцати на Јадрану, четници и септембра 1944. покрећу офанзивне акције. Књига примљених телеграма штаба Драже Михаиловића под 23. 9. 1944. бележи: „Од десетог овог месеца водимо крваве борбе у целој Босни и Херцеговини са Немцима, усташама, комунистима и Турцима. Имали смо много успеха али и доста жртава. Воја јуче напао Требиње до сада заробио 350 Немаца, 2 топа, тенк, рад. станицу и много другог ратног материјала.” (Зборник докумената, Том 14, књ. 4, стр. 517) У исто време акције су вршене у Шумадији код Вреоца, Лазаревца, Кадине Луке. Такође, у Ђердапској клисури и око Краљева, Чачка и у акцији ослобођења Крушевца од стране Драгутина Кесеровића.
Вујадин С. Гудељ (Политика, 23. децембар 2021)
