Пише: Миљан Станишић

УБИСТВА ТЗВ. ПЕТОКОЛОНАША

КПЈ је у обрачуну са политичким противницима, које су етикетирали „петоколонашима“, није само индивидуализовала „кривицу“, већ је захтијевала и масовне обрачуне над становницима читавих насеља, а што је било посебно изражено првих мјесеци 1942. године, преласком КПЈ на другу фазу револуције, у којој су планирали жестоке обрачуне над свим противницима комунизма (примјер брутална ликвидација мјештана Озринића и др.). Овдје ћу навести наредбу ВШ (21. 12. 1941) у којој тражи одмазду над становницима села Шаховића и осталих, која су наведена у извјештају: „Противу четничких села Шаховци и остала, која сте навели у извјештају, односно која служе као четничка склоништа, гњијезда и упоришта, предузети оштре и немилосрдне мјере… Све четнике, било у борби било ван борбе, као и њихове помагаче и јатаке, ликвидирати на лицу мјеста“. Од масовних примјера ликвидација од стране КП над становницима Шаховића и околине, навешћемо оне које је записао Вукосав Радовић („Од судије до чистача“, Маитланд, Аустралија): „У Барицама стрељају барјактара Милоша Бошковића, Јефта Радовића, Мићу Зејака са сином Живком, брата Вуксан Мрдака, који тешко рањен у главу остаје жив, јединца официра Милете Зејака, Сава, ђака четвртог разреда гимназије. Њих су све ‘народни ослободитељи’ повели од својих кућа на даљину 5-8 км, и у једну шуму, која се зове Боровњаци, и ту на их на на самом путу и у снегу побили остраг у потиљак из пиштоља… Угледне сељаке – Милију Булатовића, брата Андрије Ђуришића од 21 године старости, сестру деловође Илије Рубежанина Виду из Шаховића… и још девет њих повезали су и конопце и довели у један поток испод самог брда Улошевине, и ту их све на најгрознији начин уморили“. Радовић наводи и ликвидације  – Новице Кујовића, Ива Перишића, Радосава Кнежевића, Љуба Ракочевића, Милије Чабаркапе и многе друге. Он истиче да су комунисти са жртава скидали одјећу и наге их бацали у рупчаге, јаме, кречане и сл.

Од више монструозних ликвидација у том крају, које описује Радовић, навешћемо ону које су распамећени комунисти извршили над Стеваном Мрдаком, и то само зато што је на једном збору  на Ровинама рекао двојици локалних комуниста, да „имамо ми кога слушати, да не слушамо баш вас двојицу“ : „Стеван, као сваки гостопримни домаћин, увео је људе у кућу и изнио пред њих све као на слави… Кад су ‘гости’ кренули да иду из његове куће, замолили су га да им покаже пут за Шаховиће, што је увек гостопримни Стеван и чинио свима који су ма какву услугу тражили од њега. Кад их је испратио до једног шумарка у близини своје куће, ту су га ставили на најгрозније муке. Прво су му пребили ноге и руке, а онда ишчупали клештима све нокте. Онда су му одсекли уши и нос, а потом очи извадили. Кад је издахнуо на мукама, делови тела су збијени у гомилу са једном цедуљицом – Овако ће проћи сви, од кмета до краља“. Комунисти у ликвидацијама тзв. народних непријатеља нијесу имали никаквих мјерила истичући  да поред „отворених непријатеља треба уништити и све потенцијалне унутрашње непријатеље“, наводећи да је „морално све што користи пролетерској револуцији“, а да је истина „само онда истина када нам је корисна“. Тито је у писму ГШ Црне Горе нагласио да ће им у наредном периоду борба против четника бити приоритетна и да ће им они бити главни непријатељи, а да “док не ликвидирате четнике борбу са Италијанима избегавати, а примити је само када је не можете избећи“. Комунисти су до фанатизма задојили своје чланове и симпатизере у мржњи према четницима, што свједочи и Петар Драпшин, који извјештава Титу: „Борба против пете колоне је веома популарна. Кад се ухвати неки петоколонаш или четник, онда поједини партизани долазе у Штаб и моле да они убију непријатеља. Нико више не поставља питање зашто се ми Срби бијемо између себе“.

Комунистичко-партизанска команда је имала разрађен план уништења „петоколонаша“, при чему су у својим штабовима правили спискове лица „за одстрел“. Жртве су најчешће бачане у јамама, јаругама и сл., а од многобројних њих навешћемо јаму „Котор“, у Горњем Пољу, код Никшића, у чијој близини је било и сједиште Никшићког партизанског одреда, а која је служила за убијање и бацање у њу, оних које је тај штаб осудио. Адвокат Јефто Павић, послијератни министар, свједочи како је та јама добила назив „Котор“, наводећи да је у њу „ујамљен “Блажо Бањо Крулановић (из села Кута, Жупа Никшићка) ), којег су комунисти након хапшења 27. октобра 1941. одвели у њеном правцу, а на питање куда га воде одговорили су му „да је он њима потребан па га воде у Котор. И та јама у Горњем Пољу, у коју су га бацили, од тада се не зове својим именом него Котор-јама“. Међу првима кога су комунисти у ту јаму, дубине преко тридесет метара убили и бацили био је 25-годишњи Миливоје Турчиновић, који је био службеник Министарства спољних послова Краљевине Југославије. Првих дана новембра у њу су комунисти убацили Јова Лазаревића из Котора, па неки тврде да је та јама зато названа Котор-јама. У њу су комунисти 22. новембра  „ујамили“ Чедомира Милића (једног од организатора устанка против усташа у Херцеговини маја-јуна 1941). Комунисти су убили и у ту јаму бацили и пароха Вучедолског јереја Васа Поповића, кап. Милету Божовића, кап. Риста Бјелетића, предсједника Бањско-вучедолске општине кап. Риста Бјелицу, официра Јова Бојанића, мај. Мињу Вишњића и његовог 20-годишњег сина Момчила и многобројне друге жртве. Репортери дневног лист „Дан“ су направили репортажу о овоме стратишту, објављујући фотографије  и описујући ужасавајуће сцене мноштва људских костију, размрсканих лобања и сл.

У четвртом саопштењу ГШ Народно-ослободилачког партизанских одреда за Црну Гору и Боку (7. децембра 1941) наведена су имена 87 ликвидираних „петоколонаша“, „разбијача народног јединства“, „издајника“ и др. етикетација из агитпроп комунистичког арсенала, којима су обасипали „остатке старог, буржоаског“, које су користили да би оправдали своје злочине и убиједили и приморали народ да их слиједи. У овом саопштењу, као и у претходна три, али и другима, описан је само дио ликвидираних. У саопштењу истог органа (НОПО) двије недјеље касније од претходног (21. децембра), настављају објављивање спискова „народних непријатеља“ и то од броја 88, па до 117 ликвидираних од комуниста, а тај број је засигурно далеко већи. Од бројних злочина невешћемо да су комунисти на свиреп начин 20. децембра 1941. ликвидирали, живе побацали у јаму на Блишкову и то: капетана Јована Мишнића, капетана Дмитра Крговића, поручника Петра Крговића, поручника Милисава Петрушића, наредника Николу Балтића, наредника Блажа Раденовића и општинског дјеловође Јанка Гашевића.

Комунисти су у сатанистичком пиру на Жабљаку (5. новембра 1941) ликвидирали јереја Богдана Церовића (из Тушине), пароха Жабљачко-језерског и то без суда, суђења и икакве кривице, а потом су му стријељали и млађаног сина јединца, Драгутина, након чега су у цркви у Барама Жугића написали на јеванђељу: „Ликвидирасмо попа Богдана Церовића, разбојника. Ако не вјерујете моја адреса ведра небеса и ако се не уразумиш и тебе ће снаћи оно што је и њега“. Новембра 1941. комунисти су измасакрирали тијело пароха Рогамског Василија Божарића и бацили га у ријеку Морачу.

(наставиће се)

Изашла је из штампе прва од пет књига („Братоубилачки и грађански рат уз Црној Гори 1941. године“)  аутора Миљана Станишића на тему братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године, а у припреми за објављивање су му и књиге: „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1942“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1943“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1944-1945…“, као и „Ђенерал и војвода Бајо Станишић“ (која ће бити објављена наредне године поводом 80-годишњице од његовог страдања). Прије више од три године рукопис за ове књиге дао је митрополиту Црногорско-приморском г. Амфилохију, који пошто их је прочитао похвално се о њима изразио и дао је благослов за њихово објављивање. Наведена књига („Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, садржи 460 страна текста на квалитетном папиру, тврди повез, шивена и са мноштвом илустрација, тј. колор фотографија и сл.) која је изашла из штампе и наведене четири књиге, које су у припреми, плод су више од тродеценијског истраживачког рада на теми братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године. У 17 наставака фељтона представићемо дио из садржаја књиге „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, као и дјелове из рецензија књиге, од академика Зорана Лакића, познатог српског пјесника Ранка Јововића (сина проф. Милоша који је био жртва крвавог комунистичког „злог прољећа“ у Словенији, маја 1945. године) и др историје Вукића Илинчића, који су прије четири године прочитавши рукопис за књигу, дали ми врло корисне сугестије и написали рецензије. Објављен је и приказ књиге од доц. др Будимира Алексића, у име издавача Института за српску културу из Никшића. Књига се може набавити на киосцима “Тобако С Пресса” уз дневну новину „Дан“, по популарној цијени од 10 евра.