Пише: Миљан Станишић

Тематику истраживања братоубилачког и грађанског рата у Црној Гори од 1941-1945. године започео сам прије више од три деценије. У прилог томе ми је објављен текст „Истина о пук. Бају Станишићу“ у „Српској речи“, средином 1990. године у којем сам навео, поред осталог, и то да сам започео истраживачки пројекат на наведену тему, са циљем да у границама својих могућности дам свој допринос  у откривању тих табу тема, које су од комунистичких власти  биле забрањиване и потискиване, а односе се на трагична времена братоубилаштва, на којима је и успостављен комунистички поредак у земљи. Навео сам да је откривање истине о томе једини лијек отрежњења и да се из тога морају извуку поуке, како се те страхоте никада више не би поновиле. Више од три деценије трагао сам за документима, записима, књигама, зборницима, новинама и часописима и сл. од којих и онима комунистичке провенијенције и другима, у којима је писало о трагичним дешавањима у Другом свјетском рату код нас, као и обавио разговор са многим људима који су били актери тих дешавања и онима који су на други начин имали сазнања о томе.

То је био тежак и мукотрпан истраживачки посао, јер није били аутора који су та ратна дешавања братоубилаштва систематски истраживали и о њима  писали. Од тада сам прикупио мноштво докумената, записа, свједочења и сл., које сам обрадио на око три хиљаде страна текста (рукописа). Тај текст (рукопис) сам систематизовао, и што би се рекло „избрусио“ и до сада га припремио за пет књига и то: „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“ (која је штампана и предмет је вечерашње промоције), „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1942. године“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1943. године“ и „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1944-1945…“, које ће бити у року од годину дана штампане, као и књига „Ђенерал и војвода Бајо Станишић“, коју планирам, ако Бог да, за објављање идуће године у октобру, на 80-годишњицу страдања Баја Станишића (од комуниста у манастиру Острогу 18. октобра 1943. године). Пошто су моји уважени претходници изнијели своја запажања о књизи, ја ћу навести неколико напомена из предговора књиге, о разорним посљедицама које је иза себе оставила комунистичка диктатура, од њених првих појавних облика, па све до данашњих дана, јер су њени једноумачки насљедници наставили да владају по сличним партијским механизмима заробљене државе, заодјевене у назови демократско рухо.  Да бисмо схватили одакле толика количина мржње, изопачености и спремности на извршавање злочина код једног дијела грађана, који су дриловани и припремани да у пракси спроводе атеистичку, тоталитарну комунистичку идеологију, истраживао сам њена исходиште и основу, као и циљеве и средства што су их комунистички планери зацртали ради њиховог остварења.

КПЈ је од свог оснивања била тоталитарна, антидемократска, сатанистичка, атеистичка, антисрпска организација, која у себи није акцептирала  дотадашња демократска и цивилизацијска достигнућа, већ је тежила да промијени поредак ствари, прожет комунистичком диктатуром и једноумљем. То је било у складу са осмишљеном марксистичком идеологијом, креираној од њених твораца (Маркса, Енгелса, касније Лењина и Стаљина, а њу је Јосип Броз Тито објеручке прихватио), а за потребе тајних масонских организација и планера „Новог свјетског поретка , названог „Новус ордо секлорум“. Дакле, постојање комунистичке идеологије је било осмишљено и продуковано из „кухиње“ тајних, масонских, сатанистичких организација, са циљем да из сјенке, кријући праве намјере, завладају свијетом. За те потребе је био одређен Карл Маркс, као масон, да осмисли комунистичку идеологију,  а Русија је била први њихов експеримент, зато што им је један од главних задатака био да униште вјеру, у првом реду православље, као истинског подржаваоца, тумача и сљедбеника Христове науке. Због тога им је Русија била главна мета, као највећа земља православља. Послије побједе крваве  бољшевичке револуције у Русији, када јој је брутално наметнут комунизам, Руси, Срби и неки други народи били су трагичне жртве тиранског комунистичког система, јер су као православни, традиционални, историјски, слободарски народи, саздани и утемељени на цивилизацијским и јеванђелским вриједностима и нијесу се могли уклопити у комунистичке сатанистичке пројекте, па су им представљали сметњу, одлучивши да се са њима брутално обрачунају, ради успостављања у њима комунистичког поретка диктатуре и једноумља по својим мјерилима. У својим намјерама су у великој мјери успјели да их обездухове и скрену са њиховог историјског, традиционалног, културолошког и моралног хода. Али и руски и српски народ и неки други који су били обухваћени комунистичком диктатуром, враћају се својим утемељеним, од те идеологије прекинутим корјенима, своме православном бићу и својим исходиштима, па неће успјети истим тим планерима Новог свјетског поретка, да под ноге поново баце Русију, која се вратила себи од погубног бољшевизма.

Тако је и једини гарант опстанка и даљег битисања у великој мјери обездуховљене, расрбљене, морално и материјално посрнуле и опустошене Црне Горе да се врати Светосављу, својим корјенима и вјековно утемељеним вриједностима – на којима је постала и опстала – као и провјереним савезницима, а уз све то развијајући највеће степене демократских достигнућа. Да би се то остварило, црногорско друштво треба да прође кроз својеврсни процес катарзе и оздрављења од погубних посљедица комунистичког једноумља, што је продуковало безбожничку, диктаторску идеологију која је раздробила српско национално биће, убивши у рату и након њега духовни, интелектуални, културни, морални, домаћински и др. потенцијал српског друштва, као и затровала људске душе и довела у питање и сами опстанак Црне Горе. Као први корак у оздрављењу овог друштва потребно је утврдити истину о ужасном братоубилачком и грађанском рату у Црној Гори (што до сада није био случај) као кондицио сине ква нон, тј. услов свих услова и помена демократизације и оздрављења овог друштва, како би се формирала свијест, која би спријечила и онемогућила, да било каква идеологија (као што је била комунистичка, а данас њени модификовани „монтенегрински“ продукт, који су у служби глобалистичких пројеката „Новог свјетског поретка“) не успије да подијели и посвађа житеље Црне Горе, и уопште српски народ, тако да браћа, као тада, опет не дођу у искушење да поново кидишу једни на друге, већ да стварају друштво највећег степена демократских достигнућа и да тако уједињени, на провјереним вриједностима, наставе да ходе својим освештаним светосавским, христоликим животним путевима, као и развијају складан суживот са осталима.

Не само да им је то онемогућила тоталитарна комунистичка идеологија, већ у неким сегментима још и више, њени ДПС неототалитарни насљедници, који су наставили да владају на подјелама, које воде беспућу и злу, а што нас као зла коб прати и до данашњих дана, о чему је прије више деценија о томе писао познати писац, иначе Бјелопавлић, Душан Ђуровић, који је предвидио да ће се Црна Гора тих уклетих подјела, мржње, стега, као укоријењене менталитетске коби тешко ослободити, при чему је готово завапио: „О Црна Горо, уклета земљо, у којој разум може да помрачи више него игдје друго, када ће се изнад тебе проведрити! Када ћеш зле духове, црне, црвене, бијеле и зелене из себе прогнати! Када ћеш истјерати лажну Црну Гору из праве Црне Горе! О земљо јадна, земљо кукавна, камену крвави. Када ће сунце засијати на твом небу и на твом камену засијати љубав и истина, а у њиховој сјенци расти човјек, истински и прави, очишћен од лажи и губе у души“. На крају ћу истакнути да је наш блаженопочивши митрополит Црногорско-приморски Амфилохије пресудно допринио нашем духовном оздрављењу, када је обновљено и изграђено преко 600 православних светилишта, као и у откривању истине о трагичним дешавањима братоубилаштва, као путу ка покајању, праштању и тиме духовном и моралном оздрављењу,  истичући : „Ако не дође до помирења живих и мртвих у Црној Гори, и помирења преко живих и мртвих  нема будућности Црне Горе. Једино покајање може да зацијели те дубоке ране, које су настале у Другом свјетском рату и послије рата. И дај Боже да дође до тог покајања. Зато ће Црква урадити све што је у њеној моћи да помогне, потомцима и једних и других, а у ствари то је један исти народ, то су браћа, да им помогне да сагледају ту трагедију, незапамћену, чак нигдје и у Европи тако се нешто није догодило, као што се догодило у Црној Гори… Да Бог опрости једнима и другима, да би онда, на том покајању могла се градити истинска будућност“. Да напоменем да сам прије више од три године дао текст (радну везију) књиге на тему братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године, Митрополиту Амфилохију и тражио благослов за њено објављивање. Када се Митрополит увјерио у садржину рукописа (радне верзије) о томе се позитивно изјаснио и дао ми је благослов за објављивање. На свима нама је да слиједимо узвишени христолики пут који нам је трасирао наш  блаженопочивши митрополит, наш ЂЕДО.  

( са промоције књиге “Братоубилачки рат у Црној Гори 1941. године одржане 3. јуна у Даниловграду)