Да ли ће породице жртава припадника ЈНА и цивила, страдалих у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. године, коначно дочекати правду? Тужилаштво БиХ је, 30 година након овог злочина, подигло оптужницу против 10 лица осумњичених да су извршили напад на мјешовиту војно-цивилну колону, која је била под пратњом мировних снага УН, 3. маја 1992. године. Оптужница не обухвата догађаје од 2. маја, који су претходили нападу на колону у Добровољачкој. У та два дана убијена су 42 припадника ЈНА.

Сјећања на агонију коју је преживио 3. маја 1992. године, генералу ЈНА Душану Ковачевићу не блиједе. Био је у колони која је, према раније потписаном споразуму, требало да безбједно напусти Сарајево, али је то повлачење било све осим безбједног. Засједа их је дочекала у Добровољачкој улици.

–Био сам у санитетском возилу и знам добро шта се дешавало. Тамо су убили пуковника Сокића, разнијели су му главу, његова крв је била свуда по мени и то је једна невиђена траума. Убили су пуковника Радуловића, једну жену, Нурмелу, послије кад смо путовали – присјећа се Ковачевић.

И Ковачевић је тада рањен. Каже, право је чудо да је преживио, јер су на санитетском возилу којим је путовао, пронађене рупе од чак 52 метка. 30 година касније, нема дилему ко је одговоран за тај напад.

– То је одлучило државно руководство БиХ да се изврши тај терористички напад на припаднике ЈНА, да они не могу изаћи из Сарајева. Постоје многи докази, многи снимци, од којих неке и ја имам – додао је Ковачевић.

Оптужница је подигнута против Ејупа Ганића, Заима Бацковића, Хамида Бахта, Хасана Ефендића, Фикрета Муслимовића, Јусуфа Пушине, Бакира Алиспахића, Енеса Бездроба, Исмета Дахића и Махира Жишка, који се сумњиче да су планирали, подстрекавали и извршили напад на небрањену колону, да нису спријечили убиства и рањавања војника и цивила, те да су пропустили да казне убице. Иако је прикупљено више од 500 материјалних доказа и 277 изјава свједока, у осуђујуће пресуде не вјерују ни породице жртава, али ни у републичком Центру за истраживање рата, који је активно учествовао у прикупљању доказа и прирпеми оптужнице.

– Шта да кажем, након 30 година, ето, не знам, видите и сами да никад ништа нисмо успјели, никога оптужити – каже Богдана Томовић, мајка убијеног војника ЈНА Здравка Томовића.

Милорад Којић, директор Центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске, каже да нема повјерења у Суд БиХ.

– Имајући у виду праксу Суда БиХ, ту апсолутно имамо неповјерење да ће уопште доћи до потврђивања оптужнице од самог Суда БиХ, а ако дође до потврђивања сумњамо у коначан исход, дакле у правоснажну пресуду – наглашава Којић.

Вјероватније је да ће овим поступком само бити опране биографије оптужених, сматра предсједница Српске Жељка Цвијановић.

– До сада много пута видјела да овакви процеси служе као машине за прање биографија оних који би требало да буду најжешће кажњени. И сада очекујем да ће бити тако – рекла је Цвијановић.

Тако је недавно учињено и у случају “Велики парк”, у поступку против Драгана Викића и осталих. Да ли ће се још једном показати да је правда за српске жртве не само спора, већ често и недостижна?