Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије
–Не одобравам поступак момака који су каменовали аутобус са дјецом, али га разумијем. Играње кола и пјевање српских пјесама пред цетињским манастиром је очигледна провокација – говори ми проћелави човјек средње висине, са примјетним цетињским акцентом. Обучен је у танку мајцу кратких рукава и, за ово доба године, прилично кратак шортс. Сусрео ме је на самом дну Мајинске улице и одмах почео да гласно говори и да ме прати, изазивајући тако пажњу радозналих пролазника.
-Уосталом, не би ме зачудило и да је каменовање измишљено или да су дјеца сама каменовала аутобус”! На то му одговарам да ме је звао мој пријатељ из Никшића Дражен који ми је посведочио да су камења ударила у прозор поред којег је сједјела његова ћеркица.
-Добро. Можда их је неко и гађао, изреволтиран тиме што су попови сакупили никшићку дјецу, преваспитали их и научили да раде такве ствари.
Рекох му да сам једном приликом у манастиру Стањевићи упознао старију групу дјечака и дјевојчица из те групе. Тада су ми причали да су се вођени духом литија сами сабрали и организовали, па су тек онда пошли у цркву, одабрали духовника и постали братство. Након мојих ријечи се изненада пребацио на историјске теме: “Ја сам црногорски аутохтониста! Црногорци на овим просторима живе већ хиљадама година”!
А баш сам тог јутра разговарао са једним вјерником који долази на службе код нас у цркву св.Тројице и рекао му како ме чуди како се тај аутохтонистички тренд, који постоји свуда у региону, још увијек није прелио код нас, задобивши црногорску обланду. Он ми је на то одговорио да тај тренд код нас постоји већ неко вријеме. И ето, баш овог поподнева сазнадох да и ја познајем једног локалног аутохтонисту.
-Стари Црногорци су све то знали, а онда су дошли Петровићи и Сима Милутиновић и све измијенили! Кажем му да је тај Сима Милутиновић, барем по њиховој причи, био једино у историји остварење Ничеовог надчовјека, када је успио да цијелу династију са све и поданицима тек тако преокрене. Након тих ријечи се опет вратио на тему каменовања дјеце: “Дјецу, можда, није требало каменовати, али је требало одабрати најстарије међу њима и дати им пар васпитних ћушки. Стари и честити Црногорци су знали да зарад лијепога понашања и васпитања, понекад и туђем дјетету ударе шамар, уколико оно такво што заслужи”!
Рекох му да га познајем већ дванаест година, будући да смо се у исто вријеме доселили у Будву – ја из Никшића а он са Цетиња. Сјећам се кад је радио као таксиста и одвезао ме на моју прву литургију коју сам служио у Старом граду. Често смо се сретали у пролазу и размјењивали шале на рачун тога што смо двојица људи из Старе Црне Горе међу Паштровићима и Грбљанима.
Након тога сам додао следеће:”Кад смо већ код теме лијепог понашања и васпитања, примијетио сам да када се год сретнемо у Будви, неизоставно се лијепо јавиш. Међутим, када се мимоиђемо на Цетињу, готово увијек окренеш главу, нарочито ако си у неком друштву”! Након мојих ријечи, почео ме је убјеђивати да сам ја то нешто лоше разумио или га са неким помијешао. Убрзо се поздравио са мном и лаганим, аутохтоним кораком продужио у правцу зграде Академије знања. Можда ће у том дијелу града пронаћи саговорника који ће имати више такта и разумијевања за његове аргументе и идеје…
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)
