Пише: Владислав Панов

„Случај Ђоковић” је узбуркао страсти и међу нама и широм света. Али је важније то што је омогућио да се виде права лица многих актера и његовог случаја у Аустралији и бројних других широм света. Света чија промена нагоре узима маха.

Недавни скандал с најбољим тенисером света, нашим Новаком Ђоковићем који се одиграо у Аустралији, мада је позорница истог зла и лудила далеко већа од мале и јадне бивше и, како се показује, опет актуелне затворске колоније, далеко већа. Глобална је заправо. И док су до јуче деловале као фантазија неког болесног ума, одредбе тог новог поретка постале су сасвим прихватљива реалност и додатно се појачавају новим још суманутијим и невероватнијим. И скоро се свуда без поговора прихватају и примењују. Оправдане су лицемерном бригом за здравље и добробит свих људи на свету без обзира коме од стотину могућих полова света, боје коже или религије да припадају. У тој бесмисленој и суштински нигде у пракси постојећој једнакости свих са свима, која се као догма намеће и суровим казнама брани, појавила се и нова која се тиче наводно делотворних мера против текуће „страшне“ болештине због којих је свет закључан у велики затвор као из маште Џорџа Орвела. Животињско царство под кључем. А у њему, зна се, ипак нису сви једнаки. Они мало једнакији уводе мере мало мање једнаким, а ови други, као послушне овце морају, сопствене добробити ради, да их прихватају без поговора. Или следи батина и казне. Друштвене мреже су поводом „случаја Ђоковић” обновиле постављање, или подсетиле на њихово постојање (који нису скинути), снимака из Аустралије на којима је забележена бруталност новог светског поретка. Полиција је сурово батинала своје суграђане на улицама који су се бунили против нових мера, па чак и оне који су изашли на улицу без маске. Сви редом су пребијани и хапшени зверским насртајима полиције. Не би тако прошли ни да су их нападале банде најокорелијих криминалаца.

Ђоковићева гандијевска победа

Наш тенисер је можда и добро прошао. Бар га нису тукли. Мада су покушали да му ураде све друго. И у том његовом тамновању на аеродрому се по ко зна који пут у историји човечанства показало колико је сила како год да делује моћно заправо одраз немоћи. Бесмислена свакако. Ђоковић је у том свом мирном, гандијевском, подношењу понижавања и демонстрације нацидемократије над „његовим случајем”, однео своју највећу победу у спортским успесима рекордно богатој каријери. Време ће показати колико је та победа у наводном поразу (ако се протеривање из такве земље уопште може назвати поразом) била значајна и велика. Чак и без обзира на заиста јадну реакцију његових колега које је увек током каријере бранио и подржавао. Осим неколико млаких изјава о „разумевању његових ставова” – тишина. А све што је било потребно је да се сви покупе из бедне Аустралије и тако пруже отпор безумној опресији. Али то нико није урадио. Наставили су да играју. Без Ђоковића!? Да ли ће онај од послушних оваца-тенисера који су наставили да играју на овом турниру после протеривања у сваком смислу најбољег од њих и који ће доћи до тријумфа – моћи да се осећа као победник? Ђоковић је у Аустралији неиграњем, заправо забраном да игра, однео своју највећу победу, а ко се буде домогао те титуле моћи, ако има и мало поноса и разума, ту ће победу морати да осећа као најгорчи пораз. Али то би било тако у неком другом, бољем и разумнијем свету. Наш то одавно није. Можда је најбоља метафора овог нашег новог и у свему напреднијег друштва био духовито и промућурно искоришћен снимак с неког од нових аеродрома на коме се виде људи како ходају суманутим путањама које су исцртане на поду док су им гласови надсихронизовани овчијим блејањем. То је свет, то је народ тог новог света који се увелико инсталира. Како год идиотски изгледале нове мере и обавезе оне се без поговора морају поштовати. За сада је дозвољено умерено гласно блејање.

Сећамо се, не тако давно, да је из свих спортова и посебно са великих спортских такмичења била избачена политика. Додуше, барем формално. Бојкотовања из политичких разлога је било. Али се увођење „мера“, нових друштвених „вредности“ и подржавање идеја и покрета није толерисало. Данас фудбалери у појединим лигама, али и на великим такмичењима, морају да клекну зарад подршке правима јадних црнаца чији је живот коначно постао важнији од оних другачије, посебно бело, обојених. Спортски догађаји и велики клубови су постали рекламни панои за промовисање поносно сексуално изопачених. Спорт је, одмах иза забавне индустрије, постао најснажније средство за увођење нових вредности новог светског поретка.

Дакле, постао је политичко средство. Наравно, победе на великим такмичењима су одувек доносиле поене политичарима, политикама, државама које су спорт упрегле у неку своју агенду. А то се углавном приписивало нама заосталима са истока. Запад је прагматично прикупљао новац уместо политичких поена и наводно се невиђено старао о максималном дозирању благородне демократије по глави сваког свог становника. Данас се још више труди да докаже ту своју бригу. Сви смо једнаки, сви морамо да се волимо, да клечимо, да мрзимо сваког ко дигне главу из масе оних оваца што ходају по зацртаним линијама. Ђоковић није овца, нити је желео да пристане да то буде. Он има свој пут, свој став, своје принципе. Као најјачи међу тенисерима, као најбољи међу Србима, као најнеустрашивији међу својим колегама који су престрављени за своје каријере и стање на рачунима, он није пристао ни да промени заставу под којом игра, још мање своје држављанство и постојбину, а није, ето, ни дошао до пункта за сточно пелцовање. Због свега тога је био идеалан за напад. За лекцију потенцијалним непослушним следбеницима. За пример. Никада се за пример не напада неко слаб, него најјачи. И то су у Аустралији, а по диктату новог поретка, урадили када су га малтретирали данима са избеглицама и осталим отпадом овог света који Аустралија не жели да прими.

Да је Ноле Аустралијанац

И да замислимо да је Ноле Аустралијанац који долази на неко такмичење код нас и да се провео исто. Да га је суд ослободио после вишедневног малтретирања, а политичари ипак протерали не поштујући ни тај свој толико напредни и праведни демократски систем. Можете ли замислити антисрпске унутрашње и спољашње тираде и гађења. Можда би завредели и неке нове санкције. У сваком случају би то био савршен доказ тираније заосталости која је одувек владала на овим просторима. Били би пример за недемократско, ригидно и неизлечиво заостало друштво. А требало је, макар, да је власт довољно поносна и неустрашива налик Нолету, да протера аустралијског амбасадора из наше земље и то из истих разлога због којих је Ноле избачен из њихове. Не као претња за здравље, што је од тамошњег суда и утврђено, него јер постаје пример за могућу будућу непослушност! Чак се нису либили да то и кажу у образлагању своје сумануте одлуке. Осуђен због евентуалних последица које би његово садашње дело (а које?) произвело у будућности! Какав правни и цивилизацијски нонсенс!

Дакле, изостала је подршка његових колега, али и наше власти. Али наравно није изостао напад на њега од перјаница антисрпског ешелона ове земље. Једна ов водећих србомрзитељских комесарица (да поштујемо новоговор) Биљана Србљановић нашла се прозваном да коментарише „Новаков случај“. Поред уобичајене гомиле србомрзачких глупости које је и овога пута просула у за њен невероватни интелектуални ниво недораслу заосталу српску касабу, она је рекла (написала), као једина паметна међу нама идиотима, следеће мудрости откривајући нам и шта је наш фундаментални проблем: „Ми упорно одбијамо да прихватимо једну једноставну, баш онако просту, а темељну истину: Срби нису посебни. Просто нису. Исти су као и сви други, чак и најпосебнији међу нама, вреде исто колико и најнепосебнији било где на свету и то је просто тако… Битно је то што нисмо сви Новак и да, ако очекујемо да он по нечему заслужује другачији третман од целог једног континента (на који он, а не континент у њега, покушава да уђе) није ни чудо што се после питамо – како то да нас цео свет мрзи? Прво, свет нас не мрзи, јер смо небитни и понављам, нисмо ми Новак. Друго, ми мрзимо свет, јер мислимо да смо посебни, а да то нико други не схвата. Треће, свет не мрзи ни Новака, него се овај генијални спортиста током целе каријере упорно труди да га воле више, па се после љути што у томе не успева. Ђоковићев случај нема никакве везе са ’борбом за слободу’, са ’супротстављањем тиранији’ или са ’борбом против ропства аустралијског народа’…

Каже свет не мрзи Новака него овај има проблем што га не воле?! То што му годинама упорно звижде на сваком терену вероватно је последица недостатка довољне количине љубави коју он захтева од публике. Или му звижде само зато што је Србин, а чему би се свакако придружила и генијална списатељица? У даљем свом типичном лупетању истицала је како бисмо ми спаљивали амбасаде Шпаније или Швајцарске да су овако нешто урадили Надал и Федерер (а шта је то нешто што је урадио Ноле?). И како занемарити питање ко је уопште Србљановићка да коментарише поступке Ђоковића, овај скандал фашистичке демократије у коју нас је увео коронисани западни напредни свет. Мали, мизерни, самозвани бранилац њихов? Али у складу с тим настојањима и агендама овај њен искорак у јавност је најпре провокација да се изазову, прозову и осуде они који воле своју земљу и поштују оног ко међу нама заиста завређује да буде узор, па и херој. И те како „Ђоковићев случај“ има везе са борбом за слободу и супротстављање тиранији. Ако најбољег тенисера света неко без последица данима малтретира и потом избацује из земље како евентуално не би постао узор за непослушност, шта је то ако не тиранија? Можда Србљановићка и њој слични воле да буду у оној колони оваца што блеје и кротко ходају по демократски прецизно исцртаним стазама. И треба. Ту им је, уосталом, и место. Али макар исто право да се томе опиру имају и они који то не желе да раде.

После „случаја Ђоковић“ свет тениса сигурно неће бити исти. Ако успеју да га трајно избаце са свих великих такмичења, а што је сигурно циљ, сва та такмичења више неће имати никаквог смисла. И зато, поред свега поменутог, овај је његов ход по мукама добио специфичну тежину, много већу него што то сада изгледа. Свет нам пред очима мењају силеџије, њихови помагачи и, одобравањем или ћутањем, сви остали. Дужност нам је да се прикључимо борби за слободу и супротстављање тиранији. Да не будемо овце. И „србљановићи“. И, да, Срби ЈЕСУ посебни. Осим „србљановића“.