Аутор: Тихомир Бурзановић
Постоји једна стара мисао која данас звучи актуелније него икада: „Ако се покварени и лоши људи удруже да би постали сила, онда то морају да ураде и паметни и способни.“ У тој једној реченици садржана је суштина многих друштвених проблема, али и могуће рјешење за кризу у којој се налази Црна Гора.
Деценијама посматрамо исти образац. Политичке партије, без обзира на идеолошке разлике које јавно истичу, често постају уточиште за медиокритете, каријеристе и људе који власт доживљавају као прилику за личну корист. У таквом систему знање није пресудно, морал није важан, а способност се често доживљава као пријетња. Најважнија је лојалност партијском кругу и спремност да се прихвате правила игре која мало имају везе са јавним интересом.
Тако се временом стварају мреже интереса у којима су повезани политика, бизнис, привилегије, а понекад и криминал. Појединац у таквом систему не може много. Зато се они удружују. Не зато што се воле, не зато што дијеле исте вриједности, већ зато што разумију моћ организованог дјеловања. Знају да је група јача од појединца и да се власт најлакше осваја и задржава када постоји интересна солидарност.
С друге стране налазе се добри људи. Образовани, способни, поштени. Људи који имају професионални и људски кредибилитет. Али они најчешће остају разједињени. Неко не жели да се бави политиком јер сматра да је прљава. Неко је разочаран и не вјерује да се ишта може промијенити. Неко се плаши осуде окружења или губитка посла. Неко једноставно мисли да ће неко други урадити оно што је потребно.
И управо ту лежи највећа слабост здравог дијела друштва.
Лоши људи се не побјеђују индивидуалном честитошћу. Они се побјеђују организованом честитошћу. Не побјеђују се повлачењем у приватност, већ стварањем заједнице људи који дијеле исте вриједности и који су спремни да их бране у јавном простору.
Црној Гори данас није потребан још један политички месија. Није јој потребан нови вођа који ће обећавати чуда. Потребна јој је критична маса одговорних људи који ће схватити да држава није туђа, него њихова. Да политика није посао за најгоре међу нама, већ обавеза најбољих међу нама.
Историја нас учи да су велике промјене увијек долазиле онда када су се способни људи ослободили равнодушности. Када су престали да говоре „не тиче ме се“ и почели да дјелују. Ниједно друштво није пропало зато што је имало превише добрих људи. Пропадала су она друштва у којима су добри људи ћутали, а лоши били организовани.
Зато је најважније питање данас: шта чекају они који знају, могу и желе добро Црној Гори?
Чекају ли савршене услове? Њих никада неће бити. Чекају ли да неко други преузме одговорност? Тај неко можда никада неће доћи. Чекају ли гаранцију успјеха? Ниједна озбиљна борба је не нуди.
Вријеме је да се превазиђу личне сујете, професионалне разлике и међусобне резерве. Вријеме је да се удруже интелектуалци, предузетници, професори, љекари, инжењери, радници, студенти и сви они који вјерују да Црна Гора може бити уређенија, праведнија и успјешнија земља.
Нико не тражи револуцију. Тражи се само одговорност. Тражи се храброст да добри људи изађу из зоне комфора и схвате да је јавни интерес важнији од личног мира. Јер ако су се лоши могли организовати да би владали, онда добри морају пронаћи снагу да се организују како би служили.
У супротном, наставићемо да се чудимо како мањина управља већином, како неспособни доносе одлуке умјесто способних и како интересне групе одлучују о судбини државе.
Судбина Црне Горе не зависи само од оних који су на власти. Она много више зависи од оних који имају знање, морал и способност, а још увијек нису одлучили да се удруже.
Јер када се добри људи организују, они не постају сила. Они постају нада.
