За Србе је 20. век почео невероватним успоном, наставио се незапамћеним страдањем, а завршио геополитичком, економском и демографском катастрофом. На уласку у овај век Срби су били политички најпродорнији и демографски најдинамичнији народ на југоистоку Европе. На изласку из овог века, постали су остарела нација са девастираном економијом, и са смањеним и исцепканим етничким простором. Свака друга генерација Срба је у 20. веку кретала од нуле, градећи и кућу и државу на рушевинама претходне, што је трајно исцрпело биолошки, економски и културни потенцијал нације.
У Европи не постоји народ који је попут Срба у једном веку провео 19 календарских година у ратовима и 21 годину под економским санкцијама (током седам година и у рату и под економским ембаргом). Узевши збирно, то су 33 године, или трећина 20. века, у ванредним стањима, ратним разарањима или под тешким економским блокадама. Док су економску блокаду током овог века осетили и други (нпр. Шпанија у раном периоду Франкове диктатуре), ниједан народ у Европи осим Срба није искусио тоталну економску, културну, спортску и научну изолацију.
У модерној историји европског континента увођење свеобухватних санкција једној земљи био је преседан без премца. Поред тога, у Европи не постоји народ чије су државне границе у 20. веку мењане толико пута, колико су мењане границе државама које су Срби доживљавали као своје. У Европи не постоји народ који је у 20. веку релативно имао више ратних жртава и већи демографски губитак од Срба.
У Европи не постоји народ који је у 20. веку имао више ратних непријатеља од Срба (набројаћу их у наставку; изненадићете се колико их је било). У Европи не постоји народ против којег је вођен прљавији пропагандни рат… итд. У најкраћем, Срби су у 20. веку проживели застрашујући „вишак историје“ и у Европи не постоји народ који је у био изложен толиком броју ратова, блокада, политичких преврата и етничких тензија у односу на своју величину и економску моћ.
Млађе генерације напросто нису свесне кроз шта су прошли њихови родитељи и родитељи њихових родитеља, будући да до нових нараштаја допиру само идеолошки искривљени фрагменти историје двадесетог века. Ове изобличене слике прошлости имају за циљ да систематским усађивањем историјских обмана у свест наше омладине изазову нелагоду и стид због припадности „геноцидном“ народу; народу „агресора“ и „нових нациста“.
Ратови и непријатељи
У 20. веку, Срби су (као народ и кроз државне оквире Краљевине Србије, Краљевине Црне Горе, Краљевине Југославије и Савезне Републике Југославије) водили укупно седам ратова:
1. Први балкански рат (1912-1913). У савезу са Бугарском и Грчком, војске Србије и Црне Горе ослободиле су простор Косова и Македоније од вишевековне турске власти. У сукобима против српских и грчких снага масовно су учествовали и Албанци, како у редовима регуларне војске Отоманске империје, тако и унутар нерегуларних добровољачких одреда. Иако поражени, парадоксално, од великих сила су на тацни добили државу Албанију, само зато да би се Србији ускратио излаз на Јадранско море, (као што ће, опет на штету Срба, добити и такозвану државу Косово).
2. Други балкански рат (1913). Избио је након изненадног напада Бугара на српске одбрамбене положаје, извршеног без претходне објаве рата. Победа Србије и њених савезника довела је до Букурештанског мира, којим је утврђена нова територијална подела простора ослобођеног претходне године од османске окупације.
3. Први светски рат (1914-1918). У овом глобалном сукобу, Срби су се супротставили агресији Аустроугарске Царевине, Другог Немачког Рајха и, поново, Бугарске. Тријумф сила Антанте, којем је српска војска дала непропорционално велики допринос, резултирао је стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Према подацима Мировне конференције у Паризу, Србија је у овом рату изгубила 1.247.435 становника, а у оквиру тих губитака, и знатно више од половине мушке популације старости између 18 и 55 година.
4. Други светски рат (1941-1945). У овом сукобу, српски непријатељи биле су силе Осовине и њихови сателити: нацистичка Немачка, фашистичка Италија, Мађарска, Бугарска и Независна Држава Хрватска. Уз окупаторске трупе, у најсвирепијим покољима српског становништва масовно су учествовали хрватски усташки контингенти, као и делови албанске и босанско-муслиманске популације.
Од припадника ових народа формиране су и злогласне СС дивизије „Скендербег” и „Ханџар”, ангажоване готово искључиво у акцијама против Срба. Српски народ је пружио масован отпор окупатору кроз два антифашистичка покрета (ЈВуО/Четнике и Партизане), доживевши трагичан братоубилачки грађански рат у рату, али и свеопшти погром и геноцид на територији НДХ. О суровости окупације говори и чињеница да је у Србији, и само у њој, за једног погинулог немачког војника стрељано 100, а за рањеног 50 српских цивила. Рат је окончан успостављањем социјалистичке Југославије.
5. Рат у Хрватској (1991-1995). У контексту једностране и насилне сецесије Хрватске од СФРЈ, српски народ је свој политички статус и опстанак покушао да заштити успостављањем Републике Српске Крајине. Рат је окончан хрватским војним операцијама „Бљесак” и „Олуја”, које су резултирале масовним прогоном и егзодусом Срба. Пресудну војну помоћ Хрватска је добила од САД и земаља НАТО-a, a политичку од Немачке и Ватикана.
Иран је директно помогао Хрватску током овога сукоба кроз испоруке наоружања. Био је и прва азијска и прва исламска земља која је званично признала независност Хрватске (15. марта 1992. године). Аргентина је, попут Ирана, кршећи међународни ембарго Хрватској испоручила око 6.500 тона оружја и муниције, и послала своје професионалне официре.
Приватна војна компанија MPRI, под патронатом Пентагона, извршила је обуку хрватског кадра и учествовала у планирању завршних операција, које је америчка војска логистички подржала достављањем обавештајних података у реалном времену из базе на Брачу. Директно војно мешање НАТО-a у корист хрватско-муслиманских снага манифестовало се 21. новембра 1994. године нападом на аеродром Удбина.
Ова акција ваздушних снага САД, Велике Британије, Француске и Холандије представљала је највећу ваздушну операцију овог војног савеза од оснивања 1949. године до тада (али не и прву против Срба). Током саме операције „Олуја” поново су неутралисани српски радарски системи код Удбине.
6. Рат у Босни и Херцеговини (1992-1995). Против босанскохерцеговачких Срба у овом сукобу ратовале су муслиманска Армија БиХ, Хрватско вијеће одбране (ХВО), регуларне гардијске бригаде Републике Хрватске, НАТО, Иранска револуционарна гарда (Паздаран), проирански Хезболах и милитантна сунитска мрежа Ал Каида. Иако су шиити и сунити често били међусобно супротстављени, у БиХ су деловали јединствено против Срба.
Војним претњама, ултиматумима и тактичком употребом ваздушне силе, западна дипломатија је у кључним моментима заустављала успешне офанзиве Војске Републике Српске. Овим интервенцијама спречен је пад Сарајева (1993), те Горажда и Бихаћа (1994). Како би осујетили пад енклаве Горажде, НАТО авиони су 10. и 11. априла 1994. извели прве ваздушне ударе на копнене циљеве Војске Републике Српске, и прве ваздушне ударе у историји овог војног савеза, гађајући командна места и артиљеријске положаје.
Такође, након што је Пети корпус Армије БиХ доживео потпуни колапс услед успешног српског противудара у операцији „Штит 94”, јединице Војске Републике Српске и Српске Војске Крајине избиле су пред сам град Бихаћ. Пад Бихаћа би потпуно изменио ток рата и повезао Републику Српску и Републику Српску Крајину, али је западна алијанса то спречила.
У завршници овога рата, током августа и септембра 1995. године, НАТО је извео масовну ваздушну кампању против Војске Републике Српске у трајању од 28 дана. Уништени су том приликом српски радарски системи, командна места, складишта муниције и мостови. Ова операција је директно променила однос снага на терену у корист хрватско-муслиманских снага и приморала српску страну на преговоре у Дејтону. Рат је окончан Дејтонским споразумом, чиме је званично признато постојање Републике Српске као једног од два ентитета унутар БиХ.
7. НАТО агресија (1998-1999). Овај сукоб су против СРЈ заједнички извеле ваздухопловне снаге НАТО-а и регуларна армија Албаније, уз подршку војних ветерана и плаћеника из Велике Британије (бивших припадника SAS-а) и Немачке. Приватне компаније из САД, ангажоване од стране Пентагона, пружале су тактичку, комуникациону и сателитску подршку локалним албанским сепаратистичким јединицама, док су на терену учествовале и радикалне исламске мреже попут Ал Каиде и фанатика из Саудијске Арабије, Јемена и Јордана.
Савезна Република Југославија се 78 дана бранила од ваздушних удара најмоћнијих држава света: САД, Велике Британије, Француске, Немачке, Италије, Турске, Канаде, Шпаније, Холандије, Белгије, Данске, Норвешке и Португалије. (Шта ли смо то скривили Португалцима)? Због жестоког противљења свог становништва (преко 95 одсто Грка је било против бомбардовања), Грчка је одбила учешће у ваздушним ударима, не дозвољавајући ни полетање НАТО авиона са своје територије.
Уместо тога, упутила је као симболичну подршку алијанси један ратни брод у Јадран. Међутим, ни ова фрегата није учествовао у борбеним дејствима против СРЈ, јер је поручник Маринос Рицудис одбио наређење команде и вратио брод у матичну луку. Суседне земље: Бугарска, Румунија и Македонија, које тада нису биле чланице алијансе, уступиле су свој ваздушни простор НАТО авијацији.
Пољска, Чешка и Мађарска, нису непосредно бомбардовале СРЈ, јер су примљене у алијансу свега 12 дана пре почетка напада (12. марта 1999), али су операцији дале пуну политичку и логистичку подршку. Иако није имао сопствену војску, логистичку подршку агресији НАТО-a пружио је као чланица овог пакта чак и Исланд. Зна ли ико данас да смо 1999. били у рату и са Исландом?
У копненим борбама на Кошарама и Паштрику заједнички су учествовале јединице регуларне албанске армије, албански сепаратисти, исламски фанатици и „добровољци” из Немачке, Велике Британије и САД, уз свеобухватну ваздушну, артиљеријску и логистичку подршку НАТО-а. Овим операцијама је руководио лично тадашњи главнокомандујући снага НАТО-а у Европи, генерал Весли Кларк.
И поред огромне војне и бројчане надмоћи агресора, јединице Приштинског корпуса су на самој граничној линији зауставиле копнену инвазију, при чему су НАТО и његови сателити успели да заузму простор тек нешто већи од фудбалског игралишта. Рат је окончан Војно-техничким споразумом у Куманову и Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН. Тим актима је суверенитет над Косовом и Метохијом формално остао СР Југославији, али је контролу над покрајином преузео НАТО под маском КФОР-а.
Дакле, у ратовима против Срба у 20. веку учествовале су класичне империје попут Османског царства, Аустроугарске монархије и Другог немачког рајха; затим идеолошке империје попут нацистичке Немачке, фашистичке Италије и либералних НАТО демократија; верске „империје“ попут Ватикана и разноразних исламских „калифата“ и да не заборавимо, Исланд.
О српским „суседима“ – Бугарима, Мађарима, Хрватима, Албанцима и босанским муслиманима, увек спремним да послуже као оруђе великих сила у њиховим империјалним походима на Балкан – сувишно је и говорити. Како је век одмицао, број српских ратних непријатеља увећавао се готово геометријском прогресијом. Да ли је, имајући у виду напред дати контекст, констатација да у Европи не постоји народ који је имао више ратних непријатеља од Срба претерана? Свећом да тражите по историјама других европских народа, не би сте нашли ништа слично.
Економски ратови
У 20. веку, економске санкције чије су жртве били Срби (односно економске блокаде Краљевине Србије, ФНР Југославије и касније СР Југославије) увођене су укупно четири пута:
1. Царински рат (1906-1911). Ову економску блокаду је Аустроугарска наметнула Краљевини Србији, која је до тада преко 80 одсто свог извоза пласирала на тржишта Аустроугарске. Санкције су уведене због тежње Србије за економском и војном независношћу. Србија је из овог сукоба изашла као економски победник тако што је модернизовала прерађивачку индустрију и пронашла нова тржишта у Западној Европи и ван Европе.
2. Економске санкције Совјетског блока (1948-1953). Економска блокада коју је Совјетски Савез, заједно са земљама Источног блока (са Источном Немачком, Мађарском, Румунијом, Бугарском, Албанијом, Пољском и Чехословачком), увео тадашњој Југославији (у чијем је саставу Србија била кључни део) представља један од најинтензивнијих и најригорознијих примера економских санкција у 20. веку.
Због идеолошког сукоба крајем 1948. године СССР покреће сурову економску изолацију раскидајући све трговинске уговоре и прекидајући испоруке кључних сировина попут нафте, кокса, гвожђа и машина, на којима се заснивао југословенски петогодишњи план развоја. Ово није био само економски притисак већ и хибридни рат. Уз тоталну економску блокаду, армије совјетског блока су изводиле на границама непрестане војне вежбе уз оружане провокације претећи инвазијом. Блокада је дефакто окончана тек након Стаљинове смрти 1953. године, када је почео процес постепене нормализације односа између Београда и Москве.
3. Свеобухватне санкције Уједињених нација према СР Југославији (1992-1996). Под притиском и у режији либерално-демократског блока на челу са САД, Уједињене нације су увеле СР Југославији (Србији и Црној Гори) најразорније међународне санкције у модерној историји.
Поред тоталног економског ембарга, забране увоза и извоза, блокаде платног промета, замрзавања средстава у иностранству, уведена је потпуна спортска, културна и научна изолација земље. Разлог је био – пружање логистичке помоћи Србима из Босне и Хрватске у грађанским ратовима на просторима тих република, о којима је већ било речи. Санкције су званично укинуте у октобру 1996. године, али су изазвале незапамћену хиперинфлацију и пад животног стандарда. И пре тога, 1991. уведене су нешто блаже економске блокаде, као увертира овим тоталним из 1992.
4. Поновљене санкције САД и ЕУ (1998-2000). После кратког периода укидања претходних мера, већ у пролеће 1998. године Сједињене Америчке Државе и Европска унија уводе нови пакет економских санкција СР Југославији. Разлог је био ескалација сукоба на Косову и Метохији уз оптужбе за прекомерну употребу силе од стране српских снага безбедности.
У оквиру ових мера уведена је забрана инвестирања, замрзавање државне имовине у иностранству, нафтни ембарго и забрана летова за авио-компаније. Током овог периода на снази је био и такозвани „спољни зид санкција” који је блокирао приступ СРЈ међународним финансијским институцијама. Ове санкције су у потпуности укинуте тек након политичких промена у Србији петог октобра 2000. године, односно почетком 2001. године.
О историјском забораву
Знају ли млади људи како се деведесетих година прошлог века живело у овој земљи ратова, мобилизација и дезертерстава, у Србији изложеној незапамћеним економским санкцијама, хиперинфлацији, несташици хране, лекова и енергената и на крају бомбардованој. Знају ли да је тада из Румуније шверцован бензин, који је затим продаван по улицама у пластичним флашама са још на њима залепљеним етикетама од сокова и киселе воде, јер га на бензинским пумпама није било.
Могу ли они да наслуте како је изгледао живот у 1993. са годишњом стопом инфлације од 352.459.275.105.195,00 одсто. (Иако делује као грешка или претеривање, број од преко 352 трилиона одсто је математички и статистички факт тог историјског тренутка). Радило се тада за плату од више милијарди динара за коју се, али само истог дана, могло купити 100 грама кафе и пакла цигарета. После пар дана, та плата је била безвредан папир, а требало је од тог папира живети још четири недеље до следеће плате.
Знају ли млади да су у тим годинама људи са факултетским дипломама, да би преживели, препродавали кромпир, јаја и ванилице по пијацама или диловали девизе по улицама; да су деца у анкетама на питање шта би сте волели да будете кад одрастете, одговарала – дилери девиза, јер је то тад било најисплативије занимање. Деведесетих година су иначе пристојни људи, силом прилика, постајали ситни шверцери и црноберзијанци.
Србија је 1993. неодољиво подсећала на Вајмарску републику из 1923. „Било је дана“ – сећао се у својим мемоарима Штефан Цвајг – „када сам за новине ујутро плаћао пет хиљада, а увече сто хиљада марака. Вожња трамвајем се плаћала милионима. Новчанице од сто хиљада марака вукле су се по сливницима“.
Разлика између тадашње Немачке и нас је само у томе што се за економски и финансијски колапс и трагичне последице тог колапса по немачко становништво Вајмарске републике зна, а за економски и финансијски колапс изазван санкцијама и трагичне последице тог колапса по становништво Србије и Црне Горе, сем нас, нико не зна. Међутим и ми смо то већ заборавили.
Изненада, у лето 1995, путеве Срема су преплавиле непрегледне колоне трактора, аутомобила, запрежних кола, са стотинама хиљада српских избеглица из Хрватске и Босне. Покретна имовина велике већине њих била је спакована у неколико путних торби и пластичне кесе. Своје спаљене домове и напуштене оранице поседовали су још једино у срцу и сећању. (Само у Северној Далмацији и Лици спаљено је и девастирано око 22.000 стамбених објеката у власништву Срба). Са тим народом је требало поделити оно чега није било ни за становништво Србије. Све се то поновило 1999, али овога пута су реке избеглица текле са Косова и Метохије.
Радило се тада за плату од више милијарди динара за коју се, али само истог дана, могло купити 100 грама кафе и пакла цигарета. После пар дана, та плата је била безвредан папир
После пар година релативног мира из јужне српске покрајине су почеле да цуре вести о убиствима српских полицајаца и цивила. Албанска сепаратистичка побуна инструментализована од Запада је све више узимала маха. У Рамбујеу су почетком 1999. године организовани „преговори“ ради решавања Косовске кризе. Преговори су требали бити завршени споразумом, међутим тај споразум је кроз анекс Б у ствари био ултиматум.
Он је предвиђао неограничено војно присуство и потпуни суверенитет НАТО снага на територији целе Савезне Републике Југославије (Србије и Црне Горе), а не само на Косову и Метохији. Дакле, од Србије и Црне Горе је захтеван пристанак на безусловну капитулацију и окупацију, а алтернатива је била рат. И би рат, али о њему је већ било речи у претходном поглављу. Да би апсурд био потпун, тај рат је правдан хуманитарним разлозима и спречавањем хуманитарне катастрофе? И би хуманитарна катастрофа, али под НАТО бомбама. У том рату и бомбардовању је разорена цивилна инфраструктура и уништени су најзначајнији привредни објекти.
Транзиција и индоктринација
Санкције су званично укинуте, као што је речено, тек 2001. године, али је онда, под фирмом увођења неолибералног економског модела, уследила нова пошаст: економска пљачка кроз приватизацију државних и друштвених предузећа и њихов прелазак у руке криминогених структура, ратних профитера и страних компанија, уништавање индустрије, домаћег банкарства, аграра, распродаја природних ресурса странцима итд.
Све је то довело до огромног губитка радних места. (До 2008. економска транзиција је у Србији, која је тад бројала 7,5 милиона становника, произвела знатно више од милион транзиционих губитника). Поред тога, дошло је до урушавања социјалне државе и стварања огромног спољнотрговинског дефицита који је земљу гурнуо у дужничку зависност.
Сећа ли се неко ИМТ-а, ИМР-а, нишке Електронске и Машинске индустрије, крагујевачке Заставе, САРТИД-a или ПКБ-а. Пољопривредни комбинат Београд, некадашњи симбол српског аграра, који је хранио главни град, приватизован је крајем 2018. године. Око 16.785 хектара најплоднијег земљишта, комплетан сточни фонд, воћне плантаже, грађевински објекти, механизација и опрема врло јефтино су уступљени компанији Al Dahra из Уједињених Арапских Емирата. Напоменимо узгред да су Емирати били једина арапска земља која је слањем својих трупа узела учешће у окупацији Косова и Метохије под НАТО управом.
Међутим, за потребе пројеката око EXPO комплекса у Сурчину, земљиштe које је продато за 4.700 евра по хектару, сада је враћенo у државно власништво, али по 13 пута већој цени од 61.300 евра по хектару. Al Dahra је тако зарадила 56.600 евра по сваком хектару овог ПКБ земљишта. Наравно, Србија побеђује.
Новоприхваћени транзициони економски модел покренуо је нови талас одласка младих и образованих људи из земље, који до данас није заустављен, што је дугорочно урушило демографску слику Србије. Радикална (неки је с правом називају пљачкашка) приватизација по сваку цену и потпуно повлачење државе из економије, данас се сматра неуспешним експериментом који је Србију претворио у економску колонију и земљу јефтине радне снаге.
На крају, власт је криминализована, а државне институције безочно приватизоване и претворене у фарсичне привиде онога што би требале бити. Та власт нас данас безалтернативно води (док опозиција о томе сања), у „рајску“ Европску унију. Властодршци Србије пристају чак и на то да Србија као будућа чланица ЕУ буде у њој без права гласа; пристају да под управом ратних непријатеља будемо трећеразредни и обесправљени „партнер“! Заузврат, треба само да се одрекнемо Косова и Метохије и за њих ратујемо против Руса. Ситница.
Пропагандну илузију наметнуту демагошком индоктринацијом о блиставости либералне демократије Запада, илузију позлаћену холивудском „златном прашином” и свим могућим медијским илуминацијама, код многих Срба није успела да распрши ни зверска пракса протагониста те исте „либералне демократије”.
Новоприхваћени транзициони економски модел покренуо је нови талас одласка младих и образованих људи из земље
Када су из НАТО база 1999. полетеле смртоносне ескадриле сејући по Србији радиоактивни уранијум, касетне и графитне бомбе, више од 40.000 тона различитог експлозива и чега све не, и када је постало јасно да су цивили и цивилна инфраструктура главни циљ, чак ни то није отрезнило многе од опијености „вредностима” западних демократија? Како би психијатрија објаснила ово лудило? Није ли то нека врста стокхолмског синдрома у којем жртве тешког злостављања развијају осећај емпатије, повезаности, па чак и љубави према својим мучитељима из ЕУ?
Шта је све те империјалне силе мотивисало и терало да покрећу крваве ратне походе и економски девастирају један народ, који, ако није бољи онда сигурно није ни гори од других европских народа? Шта то империје виде у нама што ми не видимо и чега нисмо свесни? Зашто су све оне у континуитету преузимале аустроугарски ратни поклич из 1914. „Serbien muss sterbien“ (Србија мора умрети).
Кроз 20. век империје су се према нама понашале острашћено осветнички, као да смо ми спалили немачки Рајхстаг, бомбардовали и разорили лондонски Сити, за само 15 минута бацили 97 тона бомби на Ротердам, напали америчку пацифичку флоту у Перл Харбору, извршили Холокауст… А нисмо. Нити смо искривили криви торањ у Пизи. Па зашто онда све то? Најкраћи одговор је – зато што у Европи не постоји народ са таквом историјом отпора империјалним силницима као што је наш!
Аутор је публициста и аутор књиге Историја која се понавља. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
One Response
Todor Vulic Svetozar Radisic i jos mnogi u Srbiji su ljudi koje bi trebala neka nova vlast u Srbiji da uvede u buduce kao savjetnike i Vlade i Predsjednika drzave Srbije.Srbija ima ljudi ali nema zajednickog dogovra oko te buduce Vlade ili koalicije.Srbijom su vladali i vladaju despoti postkomunistickog vremena i neokomunisti,jednaka jer nazalost i Vlast i opozicija.Omladina u stvari studenti jesu napravili pomak ka oslaobadjanju naroda od prevare i despotovine,ali naravno i kod njih ima onih koji ih navode na klrivi put.Krivi put je naravno bio put ka Briselu odakle nema ni razmijevanja niti bilo kakve dobrobiti,ako se i nesto obeca morate se povinovati njihovim pravilima.
Crna Gora ie navodno vec u EU sto ne treba uzeti zdravo za gotovo,jer oni koji su to kao nacrtno obecali prije svih Njemacki kncelar Merc moze sjutra vec biti zamijenjen,a popularnost Makrona je na manjem nivou od Merca.Evropa se ubrzano naoruzava sve pod motom strah od Putina cak se ni Rusija ne spominje,a akcije Rajnmetala su skocile nevjerovatno za godinu dana za 400%,pitace neko zasto?USA se kao povukal iz EU u vezi Ukraine ali isporucuje oruzje itekako na velika vrata ,bilo Njemackoj ili drugim zemljama.Nam u CG se moze desiti i nije iskljuceno da bas taj Nato Pakt ciji smo clan zatrazi kontigent vojnika ,ili da ova Vlast, mozda i neka druga doje uskoror, izvrsi mobilizaciju ljudi za rata protiv Rusije.Mi iz Boke to dobro znamo iz doba Austrougarske monarhije,gdje su jedni bili u vojsci mobilisani jer je bila obaveza da se ta vojska sluzi,tako su jedni bili s Franjom Josipom drugi s Kraljom Nikolom treci s Kraljom Petroma a mnogi kao moj pokojni djed u zatvor u Zenici.Da li nas ceka ta sudbina,i da li se istorja moze ponoviti? Licno mislim da moze i to je ciklicno ,o tome pise ovaj uvazeni naucnik Vulic ,da se jednako kao u prirodi kod ljudi i u drzavama i u istoriji cilkicnost ponavlja.
Tako je pred Drugi svjetski rat ustastvo u Hrvatskoj naglo potaslo a emisari kao danas su redovno posjecivali Boku Kotortsku,zar se danas to ponovo ne radi pod motom demokratije i dobrosusjedski odnosa, tako ceste posjete ploiticara iz Hrvatske u Boku nije slucajno,dok inicijator je HGI iz Tivta i njen neki vodja ili vodje ,koji permanento zagovraju i navodni problem broda Jadran koji je rijesen Ugovorom o sukcesiji 2004 godine ,ali nasi jednostavno pristaju na takve razgovore.Crnogrci stvarno misle da su oni bogom dati da razgovaraju s klerofasitimna iz Hrvatske.Medjutim Jadran j samo izgovor a Prevlaka kao granicni pojas je cilj i Hrvata iz Boke i Hrvatske kao drzave.Valjdaje toga buduci kordinator i pregovrac gospodin Lekic svjetan,ili bi bar trebao biti.Nedavni samit u Tivtu je potvrdio aspiracija Hrvata prem Boki.Ikao u Boki i CrnojGori ziv jedva 1% rimokatolika ,od kojih se veliki dio izjasnjva kao Hrvati ,sto imaju pravo , u zadnje vrijeme se itekao vrsi bilo drzavni ili neki kulturni pritisak iz Hrvatske, dovodjenjem svih zvanica na dane Svetog Tripuna.Ta manifestacija je pokzala koje su pretznzije sadasnje Hrvatske ,koje su identicne sa NDH.Ne trab jos zaboravit da je iz Kotora -Spiljari jedna od najveci pobornika i ustsa kasbije general bas odatle. Ante Moskov.Sve to treba imati u vidu kada se radi o Boki u stvari Crnoj Gori i pritiska koji Hrvati potpomognuti s separatistima iz Crne Gore i dans sprovode.Nije slucajno Ktorski Duce uzet za savjetnika Ministru spoljnih poslova Ibrahimovicu.Dakle cikolicnost je na ovom primjeru itekako istina a to niko dobro kao gospodin Vulic ne objasnjava.