Предсједник Скупштине Црне Горе Андрија Мандић положио је данас у Камнишкој Бистрици вијенац на спомен-обиљежје посвећено страдалима на Зиданом мосту. Током своје посјете Митрополији загребачко-љубљанској, предсједник је, уз предсједника Одбора директора ЕПЦГ Милутина Ђукановића, имао прилику да разговара са администратором Митрополије – епископом буеносајреским и јужноцентралноамеричким г. Кирилом.
Предсједник Мандић је искористио прилику и да се захвали својим колегама политичарима из Републике Словеније који су присуствовали служби, а чијим је залагањем, између осталог, подигнута капела у Камнишкој Бистрици.
Овим поводом, предсједник је изразио увјерење да ћемо на путу ка пуноправном чланству у Европској унији усвајати и све оне европске тековине које се тичу осуде злочина свих тоталитарних режима током и након Другог свјетског рата, јер се управо то показало као кључни рецепт за помирење Старог континента.
Управо је његовање културе сјећања на невино страдале начин да се залијече све оне ране које већ генерацијама дијеле наше друштво. У том контексту, предсједник Мандић је напоменуо да је странка на чијем је челу већ два пута иницирала усвајање Резолуције о осуди злочина тоталитарних комунистичких режима, сходно Резолуцији Савјета Европе 1481/2006, и исказао увјерење да ћемо временом обезбиједити потребну већину како би Црна Гора усвојила и ову европску тековину, као прва наредна чланица ЕУ.
Предсједник Мандић се дан раније, приликом промоције књиге “Страдални пут – хроника Голготе народа Црне Горе и Боке 1944–1945” аутора проф. др Срђе Трифковића, обратио присутнима у парохијском дому Храма Светих Ћирила и Методија у Љубљани.
Његово обраћање достављамо интегрално:
„Вечерас смо сабрани не само на промоцији једне књиге, него пред једним великим и болним свједочанством. Књига професора др Срђе Трифковића „Страдални пут – хроника Голготе народа Црне Горе и Боке 1944–1945” није обична историјска студија. Она је позив да се једна дуго прећуткивана рана нашег народа погледа у очи – мирно, достојанствено, без мржње, али и без страха од истине.
Тај страдални пут, од Црне Горе и Боке, од Везировог моста до Зиданог моста и словеначких стратишта, није био само војничко одступање. То је била голгота једног народа, свештенства, рањеника, породица, људи који су у вртлогу краја Другог свјетског рата понијели са собом наду да ће сачувати живот, а многи од њих нијесу добили ни суд, ни гроб, ни име на крсту.
Зато је ова књига важна. Она не отвара старе ране да би нас поново дијелила, него да би показала да нема истинског помирења без истине. Не може се градити здрава будућност на ћутању. Не може се тражити братство ако се брату не призна бол. И не може држава бити праведна ако заборави своје страдалне грађане, ма како се они звали, којој војсци припадали, којом се идејом водили или какву судбину носили.
У том смислу, професор Трифковић је овим дјелом учинио важан научни, али и људски посао. Како је истакнуто и на самој промоцији у Подгорици, ријеч је о дјелу које тежи објективном, чињеницама поткријепљеном и смиреном сагледавању трагичних догађаја с краја 1944. и прве половине 1945. године. Управо такав приступ нам је потребан – не вика, не освета, не нова подјела, него истина која лијечи.
Посебно желим да истакнем значај свих оних који су деценијама чували сјећање када је било лакше ћутати: наше Цркве, блаженопочившег митрополита Амфилохија, митрополита Јоаникија, породица страдалих, истраживача, свједока, као и људи попут Душана Никлановића и Чеда Вукмановића, који су својим радом и свједочењем скидали вео заборава са ове трагедије.
Вечерас, у парохијском дому Храма Светих Кирила и Методија, попут ових великих светитеља, ми шаљемо једну братску и хришћанску поруку: памтимо, али не мрзимо; тражимо истину, али не тражимо освету; поштујемо жртве, али не желимо нове подјеле.
Нека ова књига буде још један камен у темељу културе сјећања, али и темељ будућег помирења. Нека помогне да свако невино страдање добије своје име, свака жртва своју молитву, свака породица право на истину, а наше друштво снагу да се уздигне изнад идеолошких ровова прошлости.
Професору Трифковићу честитам на овом значајном дјелу, а свима који су помогли да оно дође пред читаоце изражавам дубоку захвалност.
Вјечан помен свим невино пострадалима.
Нека њихова жртва буде сјеме нашег помирења, наше саборности и наше одговорности пред Богом, историјом и потомцима.“
