Пише: Дејан Бешовић
Хетман и његов син су се својски прихватили, и кијевски бискуп је поприлична и јео и пио, једино краковски бискуп није хтео ништа да окуси. Ходао је само по соби, мрко гледао и мене и стражаре и гризао усне, и на тај начин се уздржавао да не оспе на нас најпогрдније речи. Касније је ипак проговорио, споменуо је краља и остале своје једномишљенике и грдио их што су били толико слепи и допустили Московима да га изведу из престонице. Почео је да говори и о нашем посланику, кнезу Репњину, и то доста непристојно, тако да ми је било мучно да га слушам, али пустио сам га нека му мало лакне, а онда сам му учтиво пришао и казао му да се остави свега тога и да ће бити боље и за њега и за његово здравље ако се мало прихвати, да лакше издржи пут. И тако сам га наговорио те је узео шољу кафе, друго ништа није хтео.После сат и по, кад смо коње већ нахранили и упрегли (с тим истим артиљеријским коњима ишао сам два дана без смењивања), рекао сам бискупу нека изволи изићи и сести у кола.Мој ти се бискуп тек онда ражести: „Ја“, рече, „путовати нећу, нити ћу изићи одавде. Хоћу да ту останем“ – и затражи мастило и хартију да напише свом управнику двора, у Варшаву, да му пошаље камердинера и одело, захтевајући да то његово писмо пошаљем по куриру. Рекао ми је да се с њим поступа сурово и да је он уморан, а онда се загледао у мене и запитао ме: „Знате ли ви ко сам ја? Ја сам кнез Скшерски, сенатор и бискуп краковски.“
Одговорио сам му да ја овде немам канцеларију и да му мастило и хартију не могу дати, а да су ми његов чин и титула познати, а уз то сам додао: „Оставите се сада тога, него, молим вас, изиђите и седите у каруце да наставимо пут.“
Он се ни после тих мојих речи није утишао. Питао ме је: „Имаш ли ти наредбу да ме мучиш?“ Онда је сео на клупу и рекао ми: „Нећу да идем.“ – и опет запитао: „Зар ти имаш заповест да ме мучиш?“ – и још додао: „Варвари једни!“
Ја сам му на то рекао: „Немојте мислити да сам могао добили тако грубу наредбу да вас мучим. Наредба, је само да се брзо иде.“А у себи сам помислио: Кад би он само знао за седму тачку моје наредбе, кад би знао каква тамо страшна реч стоји у погледу на његов живот, не би му зацело падало на памет да се противи. Морао сам да прекинем тај његов отпор и без увијања сам му дао на знање да пут није у његовој власти. „Ви се као хапшеник морате покоравати и слушати наредбе, а ако нећете да слушате, биће зло, јер ћу ја своју дужност извршити и ви ћете морати попустити“ – и дао сам му знак да пође.Он је моје речи разумео како треба, па је изишао и сео у кола.
Изишли смо из тог села. Време је било лепо. Куваре сам послао напред и рекао им куда имају да оду, опет у једно мало село у коме су, како сам се обавестио, биле јеврејске крчме. Наредио сам да се тамо све очисти и уреди и да се припреми ручак, али да столови буду у три засебна стана.Тог дана смо путовали брзо и стигли у то село после један по подне. Затекао сам све спремно, као што сам наредио: јела су се већ износила на сто. Иако је мој краковски бискуп био још увек љут (ја сам се уз њега највише налазио, зато што је био опаснији од других) и све нас гледао попреко, ипак је од труцкања на путу огладнео и добро се наручао. Ја сам га служио разним врстама вина, а он се само чудио, јер се томе није надао. Прихватао је све, али се највише држао шампањца.После ручка је почео опет да бесни. Говорио је да су га варвари заробили и поново се окомио на нашег посланика кнеза Репњина.Говорио сам му да престане с тим, да он, као један велики господин, не сме говорити речи које му не приличе и да од свега тога и тако нема никакве користи, једино што себе срамоти. Али како се он на моје речи није обазирао, него је тек онда стао праскати, ја сам изгубио стрпљење и рекао му без церемоније:„Слушајте, господине бискупе, изгледа да ви не знате ко је наш руски посланик. Знате ли ви против кога говорите? Зар не знате да кнез Репњин извршава све што му наша царица нареди? А ви, да сте били мирни, не бисте ту сад ни били. Ја као веран руски војник нећу да чујем такве речи и забрањујем вам да тако и даље говорите. Ви сада не представљате ништа друго него једног ухапшеника који је у мојој власти, и зато вам саветујем да будете мирни и да се владате према положају у коме се налазите, јер, иначе, може и зла да буде.“Он се после тога смирио и Репњина није више помињао, само је понекад своје Пољаке грдио што су били тако слепи и допустили такву срамоту, да га тако изведемо из престонице. Али његове речи нису ме више љутиле, више су ме забављале. Постепено је и с тим престао и почео се владати пажљиво и лепо, али то је све било срачунато, као што ће се већ видети.Тог дана сам остао у селу да преноћим. Имао сам артиљеријске коње да вратим и да за пут узмем коње од Пољака, и док сам коње нашао и сакупио, стигао ме је мој официр, који је по захтеву нашег посланика донео за хапшенике од њихових кућа њихова зимска одела, постељне ствари, рубље и обућу, као и малу суму новца. Ја сам све то, по списку њихових економа, од мога официра примио и пораздавао шта ком припада, а оне официрске бунде сам узео и вратио ,их њиховим власницима.Ујутру рано послужио сам своје хапшенике кафом и чајем, а куваре сам опет послао до првог преноћишта да тамо припреме ручак. Направио сам распоред да сваког дана променим у маршу по једну запрегу и решио да ноћимо где ручамо (јер да сам откуд остајао с јединицом и комором преко подне због паше, наше путовање би, како је јесен већ наступила, било врло споро). Тако смо и тога дана кренули и ишли скоро до једанаест, а онда сам се зауставио, сишао с пута у страну, и каруце с пратњом лево и десно растурио по шуми, да моја господа један другог не виде. Ту сам их послужио коњаком и ликерима, белим хлебом, сиром и свежим маслом – и сви су се добро прихватили, а онда смо кренули даље и путовали до близу два сата после подне. Стигли смо у село где смо имали и преноћити и затекли све готово, као што сам био наредио. Столови су били постављени и ручак спреман на три одвојена места.Сви су ручали с апетитом. Изнето им је и свеже воће и колачи, што сам у Варшави набавио. Мојим пановима било је све то мило и расположење им се поправило.
( наставиће се)
