Пише: Дејан Бешовић
Нарација Симеона Пишчевића не губи на интензитету:
Старац и мој слуга оду, а трећег дана слуга ми се врата и јави да кућа, истина, није велика, али је лепа и од нове грађе, да је старац пристао на четрдесет и шест рубаља и да је примио десет рубаља капаре.Кућу су почели одмах преносити. Старац је био тако добар да је узео још неколико кола у помоћ, па се цела кућа у двапут пренела, а онда је почео са своја три сина и сестрићем да је саставља, и све се врло брзо завршило.Исплатио сам старцу кућу, частио га још једну рубљу и захвалио му се на његовој доброти.
Постављену кућу сам лепо покрио трском. У њој је била једна већа соба и једна мања за спавање, предсобље и мала остава, али није било ни пећи ни стакла на прозорима, што је била велика незгода. Али напослетку смо и то набавили.Завршио сам и ону земуницу коју сам почео градити – послужила је касније мојим слугама и стражарима.
Живот у нашој насеобини прве године био је као, на пример, живот несрећних бродоломаца које су морски таласи избацили на пусто острво, па се тамо хранили зељем, корењем, рибама, птицама и зверкама које улове. Тако смо пали и ми на ту голу степу, на земљиште на коме од створења света нико није живео и где се ни за какав новац ништа није могло набавити. Кад је неком нешто затребало, морао је ићи по неколико дана до места где би ту ствар по високој цени најзад нашао.Поврћа и зеља из почетка уопште нисмо имали, и док га нисмо почели сејати и садити, морали смо јести дивљи бели и црни лук (неке биљке које на то личе) и друге траве које су се могле употребити за кување. Прости људи, међу“ тим, јели су само двопек, дивље траве и ако наиђу случајно на јагоде или нешто слично – друго ништа нису имали. Гледао сам многе људе те прве године како жалосно изгледају, а нарочито оне поред реке Лугана. Они су се много више намучили од осталих. У близини нису имали шуме, били су на чистој и голој степи, и кад су дизали куће били су у великој невољи – за грађу су морали ићи врло далеко,ни пића осим воде није било. Ако се неком случајно нашло мало ракије, то се сматрало као велико благостање (после се правила комадара од двопека и квас од дивљих јабука, а од купина кисела вода – и то се сматрало кас најлепше пиће). Касније смо нашли пут реком Доном за Черкаск и Таганрог, пристаниште на Азовском мору, у које су Грци из Цариграда довозили вино и другу робу. Само, та места су била удаљена од нас неке две стотине врста, али ко је од нас имао могућности, слао је тамо већ друге године људе и набављао што му је требало.Хоћу да кажем да и у највећој тобожњој срећи човек треба сваког часа да очекује изненађење и промену. Тако се и мени тада десило. Сва моја радост и велике наде претвориле су се наједном у највећи јад и тугу. Тај чин који сам ја имао добити умало што нисам изгубио, и једва сам га после са великом муком добио.
Овде треба да се за тренутак, у овој мојој повести, задржимо, и да се вратамо натраг, да читатељ види који је узрок био том догађају, и да том приликом дозна још неке ствари.Говорио сам и раније да је генерал Хорват слао своје посреднике у Кијев да наговарају Шевићеве људе да пређу њему, у Нову Сербију. Први од тих посредника био је Димитрије Перић.
Тај Перић имао је, мора се рећи, извесну вредност, али се и-пак двапут огрешио о своју савест – што ћу у даљим редовима у потпуности изложити.Он се иселио из Ћесарске као млад човек, пре исељења оженио се старијом ћерком. генерала Шевића (који је у то време био ћесарски капетан). У Русију је стигао пре Хорвата и Шевића и још је онда, а и за време царице Ане Ивановне, по допуштењу ћесарског двора врбовао оданде људе и попуњавао њима стари Српски пук, који је био основан још под императором Петром Првим. Али како тај пук није био потпун, није се ни називао пуком, него: Комбинована команда лаке војске. Њом је командовао Иван Албанез, човек који је учествовао у рату у Молдавији, на Пруту. Он се у више окршаја с Турцима истакао са својим жолнирима (тако су их тада називали) као велики јунак и цару веран. Зато је цар одлучио да од његових жолнира направи пук и да га назове Српски хусарски пук – јер су ти жолнири највећим делом, ако не и сви, били Срби.
У том пуку било је људи више него раније, али ипак није био попуњен све до царице Ане Ивановне. Тек је од ње добијена дозвола да се у Ћесарској врбују добровољци, и преводе у Русију у тај пук. За врбовање послан је из Русије (са још неколико људи) Србин, тада капетан, Божић (називали су га и Панић), који је доцније служио у Малорусији као пуковник у Черњиговском козачком пуку.
Кад је, у оно доба, Божић дошао у Ћесарску, пошло му је за руком да врло брзо накупи Срба добровољаца за цео пук. С њима се тада и тај Перић преселио у Русију и у том старом Српском пуку дошао до капетанског чина. Он је био племић по пореклу. (Његов отац је у Ћесарској имао тешку судбину. Као виши капетан Поморишке ландмилиције, оклеветан од неких Мађара, неправедно је осуђен на смрт. Његов син, тај исти Димитрије Перић, од жалости за оцем оставио је кућу и домовину и преселио се, као што смо већ рекли, у Русију.)Кад се, касније, Хорват преселио у Русију, настојао је на све начине да примами себи Србе официре из ранијих старих хусарских пукова. Он се прво распитивао какав имају углед, а онда их је као исељенике тражио у своју команду и давао им више чинове. Још приликом свог првог доласка у Петроград Хорват је видео тога Перића, и пошто је знао да ће овај свакако хтети да буде у пуку свога таста, генерала Шевића, желео је то да осујети и да га примами себи. Почео га је придобијати. Призивао га је себи и обећавао му чин вишега мајора, а касније и потпуковника.Перић, опет, видећи да је Хорват лепо примљен на двору (а много су припомогли и обећани чинови), пристане да пређе под Хорватову команду – чинећи му све по вољи.
Хорват напише представку Сенату у којој је тражио да се Перић постави у његов пук, са чином. вишег мајора, што се ускоро и десило, а затим му убрзо (пре Шевићевог доласка) изради и обећани потпуковнички чин. Перић се после тога осећао толико обавезан према Хорвату да је био спреман да га у свему слепо слуша, па макар то било и против савести“
(наставиће се)
