Пише: Иван Милошевић

Који циркус! Које вашариште обавјештајних и политичких боја, који напади и одбране, па тога нема на кугли земаљској! Тиват и самит ЕУ у том граду постао је обавјештајна тајна мора регионалних политика и полигон за шпијунска такмичења и у току је УДБАШКИ конкурс за додјелу награде „Александар Ранковић“ за најбољу шпијунску акцију деценије. Кандидата је туце и то не само са Балкана, укључене су и европске безбједоносне службе, попут француских, њемачких, луксембуршких, сан мариновских и осталих. Ко први стигне до циља и ухвати противничког шпијуна за гушу окитиће се вриједним признањем! 

А међу првим кандидатима су три штампана дневна листа у Црној Гори. Милина је прочитати њихове данашње насловне стране. Један пише о десанту Вучићевих тјелохранитеља, други открива тајну групу београдских насилника, а трећи указује на Вучићеве истетовиране војнике послате да направе ових дана хаос у Тивту. Макрону, њемачком канцелару, Марти Кос и Урсули од ЕУ, већ се тресу панталоне и сукње и у складу са тиме дају допринос обавјешптајном медијском и осталом рату на Балкану. Којем обавјештајном домаћем или европском клану припадају редакције, уредници и власници, три дневне новинје, не знам, али претпостављам да раде за истог газду. Непогрешиво су нациљали главног непријатеља – Београд и наоштрили су пера и раскринкавају уроте сковане на Ташу и Малом мокром лугу. У једној дневној новини јуче и синоћ није било одмора, читава војска новинара радила је на откривању биографија мистериозних фаца са чартер лета из Београда. И све је откривено, ко је са киме играо префранс, ко је коме купио швцајцарски или неки други сат, ко је са киме спавао прије неку ноћ и са чиме је претходних мјесеци прао руке и гледао ТВ! 

Једна дневна новина извршила је прави медијски десант на Београд и показала да све зна и да сазна све и прије онога ко треба све да зна. Нема код њих медијских обавјештајних пропуста, када они нашиље перо на Београд, онда нема промашаја, сви су на мети или ван мете и пиши, не оклевај, туци, не престај,. док главни судија не одсвира крај или најави полувријеме. И нешто ми је жао колега из те дневне новине, уколико ме сматрају колегом (сумњам), јер због медијског десанта на Београд данас и неколико наредних дана неће имати ни час одмора, заборавиће на породице, игре на срећу и несрећу, на филмове, комедије и Ролан Гарос, све ће бити подређено открићима ко је са ким диловао и друговао по беградским крчмама и у тамошњем подземљу и ко је коме и када упутио неку мистичну обавјештајну поруку, која све открива, а ништа не значи. Жао ми их је, али и није, сами су одабрали да то раде, да ока не склапају од страха од србијанских чартер летова и искрцавања београдских криминалних група у Тиват. Толико су обузети тим десантом, да су организовали сопствени десант на Андрићев венац и прате и ништа им не промиче! 

Истина ни ови из Београда нијесу ништа бољи. И они се не штеде, затварају границе, плаћају новинаре и остале слуге и плету медијску и обавјешптајну мрежу око тиватске обале и аеродрома. Нико не зна када ће Вучић да слети или да ли ће уопшђте да слети, јер његови обавјештајци знају што нико не зна. Ко зна ко може да дочека њиховог вожда, па на вријеме сугеришпу да се не иде у Тиват! Подсјећа ме та ситуација на краља Александра и њему су тадашњи обавјештајци савјетовали да се не искрцава гдје не треба, али он није послушао, па је прошао како је прошао. Није ваљда и нови вожд од Србије тако наиван као бивши краљ, па је тренутно у Србији главна медијска и политичка бомба хоће ли Ацо данас негдје летјети или неће! 

Углавном, циркус је комплетан. И све је на своме мјесту, медији, политичари, шпијуни, аеродроми и обале. Комедија, можда и трагедија, а можда и мелодрама у пуном је јеку и сви предано раде свој посао. Посебно се истичу кловнови са Балкана који глуме неке вође и дочекују своје вође и обећавају им да су им одани и да са њиховог пута неће скренути. А главне вође, као главне вође, праве се блесави и тобож су забринути за кловнове и обећавају им брда и долине! 

Углавноим вође остају вође, а кловнови постају већи кловнови него што су били до сада. Шатра је отворена и публика може да уђе и да аплаудира за своје љубимце. Наравно, главних режисера неће бити под шатором. Рујно вино они пију на неком  другом мјесту, јер добро знају да све што се под шатром дешава има свој почетак и крај и да се почетак и крај налазе у њиховим рукама!

Обичном човјеку не преостаје ништа друго него да се покрије ћебетом преко главе и заспи блаженим  сном и пробуди се тамо негдје крајем 2028. године. Можда баш тада схвати праве мотиве представе коју данас и ових дана гледа и гледаће у Тивту!