ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Други светски рат представља најтамнију мрљу у историји руско-српских односа. Најпре су руске избеглице, које је после Октобарске револуције Краљевина Југославија примала у великом броју, масовно ступиле у немачку службу. Немци су од њих основали Руски заштитни корпус ”Србија”, бројан неколико хиљада људи. Припадници ове формације обично су називани белогардејцима. У четничким документима они се по правилу помињу у негативном контексту. Примера ради, ово је Дражин радиограм мајору Драгославу Рачићу од 11. новембра 1942. године:
‘’Јавите име и презиме и чин командира чете Руса Сергија да би га ставили под слово ‘З’.’’88
”Руси врше терор над сељацима”, јављао је капетан Никола Ка-лабић 17. маја 1943. године из Западне Србије.89
Као што смо раније видели, почетком јуна 1943. Калабићеви четници су у једној борби на друму Ваљево – Лозница убили пет белогардејаца, због чега су Немци у Шапцу стрељали 250 Срба (у то време, и за Немце је важила пропорција један према 50). ”Овакав рад нам је веома скуп. Немамо рачуна да за пет побијених Руса изгубимо 250”, писао је Дража Калабићу 8. јуна.90
Одмазда у истој пропорцији спроведена је и 4. октобра 1943. године: четници су у борбама у Подрињу убили три белогардејца, а Немци су због тога стрељали 150 Срба.91
Такође смо видели да су руске избеглице ступале и у друге формације. Љотићевски официр Сергије Задохлин, према извештају капетана Војислава Лукачевића од 18. јуна 1943, ”имао је на души 12 Срба”. Лукачевићеви четници су га ухватили и ликвидирали.92
Исту судбину доживео је и познати гестаповац Меншиков, када су га ухватили четници Тимочког корпуса.93
Зато је Дража још 8. новембра 1942. поручио руским избеглицама да се селе из Србије. Реч је о радиограму Југословенској влади, намењеном за емитовање на таласима Радио Лондона. Дража је писао:
‘’Порука Русима избеглицама у Југославији:
Примили смо вас као избеглице не зато да би се ставили на вашу страну, већ као браћа да вам помогнемо у невољи, јер смо се осећали дужним мајци Русији којој сте ви некада припадали. Нисмо се хтели мешати у унутрашњу борбу Русије, исто тако не желимо ни ми да нам се други меша. Међутим, ви сте наше гостопримство изиграли. Не само што сте кроз читав низ година учествовали у свима предратним аферама, издајству и корупцији, него сте по пропасти наше земље Немце прогласили за своје ослободиоце.
На нашој територији сте се организовали не само против ваше рођене земље, већ сте образовали своје јединице у Немачкој, у намери да угњетавате нас, који смо вам дали хлеба за више од две деценије.
Ми вас се гнушамо, одвратни типови! Нека вас је срам! Више вам нема места међу нама. Бирајте пут.’’94
Општи Дражин став о Русији, а боље речено о Совјетском Савезу, гласио је: “Ми немамо ништа противу Русије и радујемо се њеним победама, али не желимо да нам се нико меша у уређење наше куће.“95
Дужност коју је имао према Уставу Краљевине Југославије и одговарајућим нижим законима – да се бори за очување уставног поретка, односно против комуниста, Дража није заборављао чак ни када се обраћао Свесловенском одбору у Москви. Штавише, у писму овом одбору, од 8. марта 1943. године, које је он потписао у име Централног на-ционалног комитета Краљевине Југославије, у први план ставља се управо борба против комуниста. Ово писмо дошло је као реакција на саопштења Свесловенског одбора, преношена преко Радио Лондона, у којима је тражено ”јединство” у редовима словенских народа. Разуме се, мислило се на јединство под комунистичком капом, док су као реметилачки фактори помињане ”извесне реакционарне струје”. Уз напомену да нема дилеме на кога се притом мисли, већ у уводу писма од 8. марта 1943. употребљене су оштре речи:
‘’Уверени да је до овог неоснованог и непотребног приговора могло доћи једино из необавештености и крајњег непознавања прилика код нас, ми смо сматрали да треба да се осврнемо на овај неоправдани приговор са искреним жаљењем због тешке и неопростиве заблуде у којој се поменути Свесловенски одбор о нама и нашим приликама налази.’’
Следи објашњење да су партизанске вође странци које српски народ није желео да прихвати као своје вође. Ти странци су сарађивали са Немцима пре 22. јуна 1941, а за велеиздају према Југославији посебно су поменути Хрвати. Даље у одговору Свесловенском одбору, који је прослеђен и владама Велике Британије и Америке, стоји:
‘’Народ устаничких традиција, он је најбоље знао и умео да води самога себе, свестан да општи устанак може бити ефикасан само ако је благовремен. И зато је са четничким формацијама веома смишљено ушао у герилску акцију, коју је водио од самог почетка и коју никад није помислио да напусти. Али они који су отпочели велеиздајом нису му дали мира. Они су га бруталном силом наморали да оружани устанак предузме у невреме и наступи у превремену акцију, која је унапред била осуђена на неуспех. Оне, који су га на то натерали, он, непоправиво безазлен, није ни познавао. Он је био испуњен непоколебљивом отпорношћу, бескрајном мржњом према непријатељу и бунтовништвом; он је хтео да се ослободи од овога, а они су то искористили.
Боље него икоме, нашој великој браћи Русима мора бити познато, да увек има странаца у мрачним дубинама револуције. Ти сумњиви странци отпочели су са велеиздајом, узроком незаслуженог пораза нашег народа, по чијем схватању нема страшнијег злочина, нема грознијег богохуљења, него подићи оружје против своје Отаџбине. Последица неблаговременог устанка била је следећа: на привремено очишћеној територији ови странци организовали су неку врсту државне власти, да ту власт, која им је била главна, за себе осигурају не само за сада него и за будућност; они су предузели да физички уништавају не само своје активне него чак и потенцијалне непријатеље. Ништа није природније него да је овакав њихов рад неизбежно морао довести до грађанског рата. Тако је за кратко време, на територији где се та власт простирала, имало само две врсте људи: крволока помрачених мозгова и жртава…
Хвала мајци Русији на таквим саветима, али је српски народ не може послушати и никад је у овоме неће послушати. Истина је да су српском народу врло добро познати интереси његове велике руске браће. Са гледишта тих интереса било је појмљиво што је Русија заративши позвала поробљене народе на оружани устанак против окупатора а у циљу да ангажује његову снагу и разори његову позадину. Али је разумљиво исто тако што су поробљени народи, опет с правом гледајући на овај руски позив са својих садашњих и будућих националних интереса, задржали себи право да сами одлуче о моменту оружане борбе против окупатора. Бар ово право не може им нико оспорити, јер у историји нема примера да се један народ жртвовао до самоубиства ради интереса неког другог народа или ради неких опште човечанских интереса који не би били најкрупнији интереси тог народа. И зато да би спречио своје уништење, да би себе спасао, наш народ је устао да отклони, он се подигао да одстрани пре свега утицај оног насилног и вратоломног дивљег духа који му је нанео толико зла и који је чинио све да му душу учини болесном…
Решен да са пуном свешћу и са знањем своју историју као и досад изграђује сам, да и од сада као и досад живи само из себе, из свог сопственог живота и вредности што их је сам створио, он се ухватио у коштац са хаосом да своју револуцију очисти од корова, а сем тога да је спасе од њених опасних апстракција…
Немајући ништа против интернационалне солидарности, наш је народ пригрлио пре свега идеју нације, ово утолико пре што интернационална свест о солидарности у име човечанства, која се намеће силом, није у стању да надвлада национално осећање и заједничку судбину.’’96
Овако оштар одговор свакако је последица свести да са комунистима нема компромиса.
Како је рат одмицао, поред припадника многих народа, у четничким редовима нашло се и доста Руса, углавном бегунаца из немачког заробљеништва. У Крајинском корпусу пуковника Велимира Пилетића било је неколико десетина Грка, 10-12 Холанђана, неколико стотина Пољака, Француза, Белгијанаца и Совјета. Ту се нашао и известан број Италијана, као и два немачка подофицира, који су дезертирали и стали под Пилетићеву команду још 1941. године (обојица су погинула). Совјети су у оквиру Крајинског корпуса формирали посебну борбену јединицу, од 20 официра и 130 бораца, којом је командовао мајор Михаил Аврамов. Међу њима је био и син маршала Коњева.97
Децембра 1943, после једне борбе са четницима, партизани Пожаревачког одреда повели су са собом групу бивших црвеноармејаца. После две недеље црвеноармејци су их напустили, под изговором да ће се пребацити у Бугарску или Румунију, а заправо су се вратили у Крајински корпус. Тиме су они, према извештају Пожаревачког одреда, комунистима ”нанели велики политички удар”.98
Совјети су заиста напустили Источну Србију септембра 1944. године, када су њихови сународници избили на Дунав.
Временом, у четнике су почели да дезертирају и припадници Руског заштитног корпуса. ”Јавило се у мој штаб 11 Руса који су били у служби код Немаца, и то два официра, један подофицир, осам војника, са два пушкомитраљеза, 11 пушака, муницијом и осталом спремом”, известио је примера ради Дражу мајор Жика Марковић, командант 2. косовског корпуса, 23. маја 1944. године.99
Било је случајева да код четника дођу и Руси који су раније, као заробљени црвеноармејци, ступили у Руски заштитни корпус. Августа 1944, у Прањанима се нашло и 45 Руса. Свима је постављено питање да ли желе да се евакуишу у Италију, америчким авионима, или да се врате у Русију. Пошто су се изјаснили за повратак својима, Дража им је дао 125.000 динара и пратњу од 40 четника, која их је спровела до Дунава.100
Иначе, ујесен 1943. Дража је покушавао да преко црвеноармејаца у четничким редовима ступи у непосредан контакт са Совјетским Савезом. ”Предузмите све потребне мере да директно помоћу њих ухватимо везе са Истоком”, стоји у његовом радиограму резервном пуковнику академику Драгиши Васићу, од 23. новембра 1943. године. ”У вези већ објашњеног сакрити везу са Русима и од Енглеза”, писао је Дража Васићу наредног дана. Тада је тражио и да се изјаве руских војника не штампају у наредном броју листа ”Равна Гора”, због препоруке Југословенске владе ”да одбијамо свако русофилство које Енглези не би примили”, додајући: ”Због тога се и тумачи овај став Енглеза према српском народу.”101
Директна веза са Совјетима није успостављена до септембра 1944. године, када су прешли Дунав.
ИЗВОРИ:
88 АВИИ, ЧА, К-295, рег. бр. 4/1.
89 АВИИ, ЧА, К-295, рег. бр. 11/2.
90 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 2/1.
91 К. Николић, Историја Равногорског покрета, прва књига, 398.
92 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 5/1. Капетан Сергије Задохлин помиње се у документима и као Сергије Михаил-Задокин, као инг. Сергије, капетан Сергије Михаиловић, итд. У историографији БиХ меша се са Дражиним капетаном Сергијем Михаиловићем, командантом Рогатичке бригаде. Оптужује се за убиство 400 муслиманских цивила у месту Брод новембра 1942, где су пролећа те године усташе стигле и убиле велики број Срба. Дражин капетан Сергије у то доба није био жив. Према писаној изјави историчара Дејана Шегића аутору.
93 Зборник докумената, том 14, књига 3, 940.
94 АВИИ, ЧА, К-295, рег. бр. 7/1.
95 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 15/1.
96 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 974-978.
97 В. Пилетић, Судбина српског официра, 98.
98 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 88. Према: ”Зборник докумената”, том 1, књига 7, страна 28.
99 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6/1.
100 Родољуб или издајник, случај ђенерала Драже Михаиловића, 365.
101 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21/1.
(Из књиге Милослава Самарџића ‘’Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета’’, пети том)
