Пише :Дејан Бешовић
„Ми, цела родбина, отишли смо из Крушедола у Митровицу да се мало смиримо у нашој жалости. Одатле сам писао пуковнику, јављајући му о смрти свога таста и да се не могу јавити пуку у одређеном року, него молим за дозволу да останем једно време код таште.
Код таште, у Митровици, остао сам шест дана и тамо оставио своју жену да мајку, у жалости, макар речима теши, Јер је скоро ван себе ишла по кући или лежала – у тако је великом болу била. А ја и отац пођемо у Нови Сад, где се он, после своје оставке на службу, сасвим настанио. Тог дана нисмо могли стићи, него смо ноћили код једног познаника, а сутрадан наставили пут.Тих дана заокупиле су ме неке мисли, а највише ме је узнемирила смрт мога таста. Размишљајући о том убилачком поступку с њиме, згадио сам се на сав тај тамошњи живот. И наново се почело у мени будити кајање што сам одустао од своје намере да идем у Русију, и што даље, све сам више мислио о томе, напослетку сам само о томе мислио – али шта и како да радим ни сам нисам знао. Знао сам да редовним путем не бих ништа постигао, него бих се још зло провео. Почео сам на крају да размишљам о мом писменом отпусту у Русију што сам га чувао. Да ли бих могао нешто с њиме да постигнем? И нисам могао да смислим други начин, него да отпутујем у Беч и да се тамо обратим руском опуномоћеном министру, да га замолим за помоћ да се ослободим. Кад би ми било допуштено да тамо одем, то би можда донело успеха, али без нарочитог службеног посла. на пример какве поруке од пука, никоме од официра није било допуштено ићи у Беч.
Такве су ми се мисли јавиле у глави, и жеља за Русијом букнула је у мени још јаче него први пут, зато сам се одлучио на један смео поступак: да пођем у Беч што пре, макар и без допуштења.
О тој својој намери никоме ни речи нисам говорио, али како сам тада већ био на путу с оцем, као што сам малопре рекао, пита ме тек отац: „Што си се ти тако страшно замислио и ћутиш? Опазио сам да данас и синоћ ништа ниси јео. Разболећеш се од тих твојих мисли. Него, кажи ми“, вели отац, „о чему то једнако мислиш? Је ли то зато што ти је таст умро па жалиш? Он те је много волео, али шта ћеш?– ту се не може ништа учинити.“
Ја онда оцу станем објашњавати: „Ето, како се време и прилике мењају“, рекох. „Оно у шта полажеш сву наду тек се окрене у нешто сасвим друго. Тако се сада и са мном дешава: Остала ми је једина нада у таста, који би ми у толиким приликама могао помоћи, а сад сам и то изгубио“
– и у том разговору поверим оцу своју намеру, како имам наде да са оним мојим писменим отпустом добијем ослобођење па да одем у Русију, и да сам се одлучио да без допуштења одем у Беч и затражим пасош.
Мој се отац замислио, па онда одговори: „Лепо. Та твоја намера била би добра ствар кад би ти само пошла за руком. Ја ти дајем благослов за тај пут, само се бојим да ти се не деси какво зло, јер онда ни мени живот не би био мио. Ти видиш“, говорио је отац, „да ја већ улазим у старост и да никакво добро не видим у томе што су ми се деца сада почела рађати. То иде и на њихову и на моју несрећу. А ја, ако дочекам старост, сва ми је нада само у тебе, и за ову још малолетну децу не могу ни у ког другог да се уздам да ће се о њима старати осим у тебе. Ако срећно у Русију стигнеш, ти онда мораш да се постараш да и нас све одавде изведеш, да сви тамо пређемо. Ја овде после тебе не могу остати, а да станем тражити да ме пусте, то је, као што знаш, немогуће, јер је ту скоро објављено да је забрањено тражити прелазак. Зато се ја бојим и не смем ништа да почнем, него ћу чекати, па шта бог да. Кад си већ намислио да пођеш у Беч да обновиш твоју ствар са отпустом, ја онда нећу ни зидати кућу ни куповати земљу.“У том разговору замолим ја оца да о тој мојој намери не говори мојој маћији, нити икоме другом.Истога дана увече стигнемо у Нови Сад. Проводим тако код оца већ четири дана, у мислима припремам како да своју намеру приведем у дело и пођем на пут. Обузет тим мислима, пођем да се прошетам мало по граду, свраћам у дућане, трговци сви моји познаници. Поседим код једног, код другог, разговарам се, скраћујем време. Кад тек опазим једног подофицира из нашег пука, позовем га, и питам зашто је и с киме је дошао. Он ми одговори да га је мајор послао за неку куповину, да је куповину завршио и да се сутра враћа у пук. Замолим га да ујутро сврати до мене, да му дам једно писмо да га однесе пуковнику. Он обећа да ће доћи. Ја онда пођем кући са готовом одлуком да што пре отпутујем, али да сакријем траг, да се не зна где се налазим. Код куће напишем овако писмо пуковнику.
Ја сам вашем високородију из Митровице писао пре неколико дана да због смрти мога таста, пуковника Рашковића, нисам могао у одређеном року стићи у пук. Сада поново имам част јавити вам, као што је и вама самом познато, да сам увређен постављањем у пешадијски пук и да нимало немам воље да и даље служим у пешадији. Зато сам принуђен потражити начин како да изиђем из те службе. О томе вас обавештавам. У ваш пук више доћи нећу, осим ради полагања рачуна о чети. Моје, дакле, место у пуку изволите сматрати као упражњено.
Са свагдашњим високопоштовањем остатем ваш покори слуга.
Када је сутрадан онај подофицир дошао, дам му то нисмо и додам да га да самом пуковнику, а за себе му кажем да ћу овде у граду набавити себи потребну опрему за пешадијски пук, као и униформу (што ми ни на памет није падало), а затим ћу, рекао сам, брзо доћи у пук. Подофицир узме оно писмо и истога дана врати се у пук, а ја, не часећи часа, изиђем на улицу, да се богати прошетам до краја вароши. Тамо сам имао једног познатог кочијаша који је возио путнике куд коме већ треба. Дођем до његове куће и упитам дечка који је стајао на његовој капији: „Је ли код куће Ђока?“ (тако се звао кочијаш).
Дечко ми одговори: „Сад је баш отишао у ковачницу, ако хоћете, отрчаћу да га зовнем.“
Ја пошаљем дечка по њега, и полако му пођем у сусрет.
Ђока дође и упита ме шта ми треба, а ја му кажем:
„Ти мене одавно знаш. Ја хоћу да ме одвезеш у Темишвар. Колико тражиш?“
Он ми одговори да на ту страну неколико година није ишао због честог поправљања пута и што је пут блатњав, „али пошто се познајемо и пошто сам од вас имао користи, пристајем да вас возим, а цена је, као за вас, четири дуката“.Ја одмах извадим дукат и дам му као капару, и кажем му да сутра рано дође у мој стан па да пођемо. Погодивши се тако пођем кући. Код куће сам наглас говорио да треба што пре да одем у пук, али да ми је исто тако велика потреба да видим мога добротвора бившег генерала, барона фон Енгелсхофена. „И зато ћу“, говорио сам, „сутра морати у Темишвар.“ (Отац се сетио шта то значи, па је рекао:
„И треба да га обиђеш. Одавно ниси био код њега.“)
(наставиће се)
