Скупштина Црне Горе усвојила је измјене и допуне Закона о династији Петровић-Његош, али је у законском тексту остала непромијењена формулација којом се догађаји из 1918. године и одлуке Подгоричке скупштине квалификују као „насилна анексија“ Црне Горе. Са таквом формулацијом се не слажемо и сматрамо да јој није мјесто у законском тексту.
Питање карактера догађаја из 1918. године већ више од једног вијека представља предмет научних, историјских и политичких расправа. Управо због тога сматрамо да није добро да држава кроз законе намеће једно тумачење као коначну и неспорну историјску истину.
Посебну тежину у разматрању ових догађаја има чињеница да су у раду Подгоричке скупштине учествовали угледни представници Васојевића, као и бројни други народни прваци из свих крајева Црне Горе. Ријеч је о људима који су уживали велики углед у народу, учествовали у ослободилачким борбама и били носиоци политичког и друштвеног живота свога времена. Њихово учешће показује да се не може занемарити постојање снажне политичке подршке идеји уједињења међу значајним дијелом тадашњег становништва Црне Горе.
Зато сматрамо да је историјски и методолошки неутемељено читав процес свести искључиво на појам „насилне анексије“. Таква квалификација занемарује сложеност историјских околности, различите политичке ставове који су постојали у том периоду и улогу бројних црногорских представника који су активно учествовали у доношењу одлука.
Истовремено, овакве формулације не доприносе друштвеном помирењу, већ продубљују подјеле које деценијама оптерећују Црну Гору. Умјесто да се као друштво бавимо економским развојем, животним стандардом грађана, одласком младих и европском будућношћу државе, поново се враћамо темама које производе нове политичке и националне сукобе.
Српски народ у Црној Гори није ни окупаторски ни непријатељски народ. То је народ који је заједно са осталим грађанима вијековима стварао ову државу, бранио њену слободу и учествовао у изградњи њених институција, културе и идентитета. Због тога није добро доносити одлуке које код значајног броја грађана изазивају осјећај неправде и искључености.
Црној Гори су потребни помирење, међусобно уважавање и одговорност према будућности. Историја мора остати предмет слободног научног истраживања и аргументоване расправе, а не политичких квалификација уграђених у законске текстове. Зато остајемо при ставу да формулација о „насилној анексији“ не доприноси ни историјској објективности ни друштвеној кохезији и да је требало да буде изостављена из закона.
Удружење Васојевића „Васо“
