Пише :Дејан Бешовић

Године 1867. у Москви се одржавала знаменита етнографска изложба, знаменита по томе што је изазвала плиму панславизма и довела у Москву велики број просвjетних и јавних радника свих словенских народа. Тај догађај је пробудио у праунуку нашег Симеона Пишчевића успавано српско осjећање преношено с кољена на кољено: он се тада обратио Нилу Попову, познатом историчару и познаваоцу наше нове историје, чијих је неколико књига не све преведено на српски у годинама 1870-1882. Праунук је упознао Попова са првом од двије књиге које је његов прадједа написао и оставио, у рукопису, на чување својим потомцима. То је била Књига о нацији српској. Вјероватно из истих разлога осећајне природе тај рукопис је имао да се преда Српском ученом друштву.

Дванаест година касније  Нилу Попову је дошло до руке и друго дјело Пишчевићево, и Попов га је објавио у издању Друштва за историју и старине руске, године 1884. То дјело сада, у преводу с руског оригинала, излази пред широку читалачку публику. Али је још прије овог Задругиног издања дјело било објављено у Зборнику Матице српске за књижевност и језик, књизи 8-9, иницијативом Милорада Лесковца, уредника Зборника. Превод је рађен са фотографија увеличаних са микрофилмованих страна текста, који је Библиотека Матице српске добила из тадашњег  Совјетског Савеза.

Цио наслов првога дјела Пишчевићевог био је: Књига о нацији српској, о владаоцима, царевима, краљевима, кнежевима и деспотима, као и о свим догађајима у народу српском. Ово дјело, по ријечима Нила Попова, „представља не увек потпуни свод вести из историје српске од почетка средњег века до 18. века, узетих из разних књига, – садржавало је и податке о положају Срба у Угарској до реформи Марије Терезије – које су утицале на живот српског народа, – као и о немирима до којих је дошло после тих рефорама, и сеоби незадовољника у Русију. Ти подаци имали су карактер породичних предања и личних опажања“. Ово дјело употребио је Н. Попов у своме чланку: Војне насеобине Срба у Аустрији и Русији (у часопису Встаник Европи 1870, №7); податке о положају српске цркве у тадашњој Аустрији, из истога дела, употријебио је Н. Попов у чланку: Из рукописа с краја ХVIII века, Српска историја од Пишчевића у зборнику Родное племи,  књига друга , 1877.

Обије књиге Пишчевић је написао на руском језику друге половине 18. вијека, само, рекли би смо , са нешто више народних елемената. Руски језик Пишчевић је био добро савладао пред 1785. годину, када  је своје мемоаре  писао, он је имао за собом већ тридесет година проведених у Русији. Није савладао био једино руски изговор, што се јасно  види у његовом правопису који би зацијело био занимљив предмет за упоредну језичку студију.О Мемоарима, или, тачније, аутобиографији Пишчевићевој, рекао је Нил Попов у своме предговору да је „изванредно занимљива„: „Поред причања о службеној активности двојице писаца (и Пишчевићев син, Александар, написао је своје мемоаре; и они су дошли у руке Н. Попову), у тим мемоарским делима расуте су вести о њиховом јавном и приватном животу, као и о разним људима с којима су Пишчевићи долазили у везу или у сукоб. Те појединости дају живота читавом излагању и чине питање тих дела изванредно занимљивим.“ – И поред тих похвала, Пишчевићева аутобиографија, закована у једној сада ријеткој руској књизи, чамила је заборављена, позната само најмањем броју наших људи, више од седамдесет година. Добра је и срећна била идеја да се у Зборнику Матице српске у преводу објављују дјела значајна за нашу историју. Пишчевићева аутобиографија је не само значајно дјело за познавање и разумевања нашег 18 вијека него је још и врло занимљиво, на много, врло много мјеста и књижевно занимљиво дјело. Оно, осим тога, иако је писано на руском, припада нашем народу, готово нашој књижевности, јер Пишчевић је наш човек, Србин, потпуно српске оријентације, приповедач наше прошлости,. Чиме се прочитају прве стране, одмах се осећа да ово неће бити само превод, него нешто више. Ми у Пишчевићу добијамо назад нашу изгубљену и сада враћену књигу: с њом се десило нешто слично као са Вуковом књигом о Црној Гори, коју смо превођењем добили и вратили нашој књижевности и народу.

Само, у случају Пишчевића добитак је знатно већи него са том Вуковом књигом. По подацима које он даје, по предмету и времену о коме говори, његово дјело попуњава једну велику празнину и замјењује нам једну књигу која нам је недостајала. Писац је десет година старији од Доситеја, догађаји о којима говори почињу са 1744. годином. Слика живота коју она даје потпуно је нова, слика коју смо досад, али нестварну, имали само у пјесничкој визији Црњанског, коме су за његове Сеобе Пишчевићеви Мемоари добро дошли као грађа. Њих је и Црњански обилато користио.На први, непажљив поглед то је једним добрим дјелом само приватна историја Србина официра у аустријској војсци, који је као дијете од тринаест година пошао с оцем у поход на Француску, и одмах постао ађутант у пуку, оженио се са седамнаест година, и у двадесет трећој години, као капетан, прешао у Русију, гдје ће продужити ту војничку каријеру, пуну доживљаја и промена, испричану до најситнијих детаља, врло занимљива и карактеристична историја нашег просјечног човека из средине 18.вијека у Аустрији (у аутобиографији су насликани, осим пишчевог оца, још и други Срби, официри и грађани). – То је још и слика официра који је био обожавалац свог хусарског завата, коња, лијепе униформе, каријере -те ствари су доста припомогле да остави своју отаџбину и остаје  у Русију, уз то углађеног човека њемачке, нарочито бечке културе а у Бечу је провео три и по године, који је својим родитељима говорио „Ви„, који је редовно, чак и у трећем лицу употребљавао титулу „господин„. И уједно то је и слика доброг и умиљатог човјека ведре нарави, у приликама досјетљивог и пуног хумора.

Његово причање догађаја, иако је често сасвим простодушно, и непотребно опширно понекад, ипак је увијек занимљиво. Читајући га морамо зажалити што је много ствари пропустио. Пропустио је нарочито да говори о својим војницима, о простим људима на селу и о њиховом животу. Али је он ту зацијело слушао назоре свога времена, а то исто вриједи и за његово ћутање о жени и деци, о којима тако исто врло мало говори.Као што је био умиљат, ведар човјек, такав је и као писац. Он, у духу свога вијека, има сентименталних и дидактичких ставова, али ипак ријетко ,на примјер у сцени опроштаја с мајором Продановићем и секретаром Ненадовићем., али је и ту сентиментални и дидактички став сведен на малу мјеру а дат је добро удешен, до готово  позоришног ефекта. Обичне су му ведре и веселе сцене: дочек војника посланог са страже на дворској капији у Бечу, сцена у грчкој цркви, итд. А слика генерала Сербелонија и његовог пријема официра спада у један од његових највећих приповједачких успјеха. Тој слици не уступа много слика економа Печерске лавре, с којим је Пишчевић водио тешку битку ријечима. Ведри су и весели доживљаји на мађарским спахијским дворовима у Ердељу, гдје  је Пишчевић путовао ради куповине расних коња за ергелу руског двора. Живо и занимљиво су описани и сви доживљаји из рата, и тај дио јесте прва српска, добра слика величине и страхоте војничкога живота. Сличан је и опис пута од Новог Сада до руске границе.

                       (наставиће се )