Пише Тихомир Бурзановић
Од 2020. до 2026. године, Црна Гора није добила слободније медије, већ дубље ровове, агресивнију пропаганду и готово потпуно уништавање професионалног новинарства. Парадоксално, у времену када су се политичке елите заклињале у демократију, европске стандарде и медијске слободе, новинарство је постало колатерална штета партијских интереса, финансијских уцјена и државне контроле над информацијама.
Промјена власти 2020. године донијела је очекивање да ће медијска сцена коначно бити ослобођена партијског утицаја. Умјесто тога, десило се само прегруписавање интереса. Једни медијски центри моћи изгубили су политичке покровитеље, а други су их добили. Суштина је остала иста — ко контролише власт, покушава да контролише и медије.
У том процесу, телевизије су постале политички штабови, а информативне емисије продужене руке страначких саопштења. Новинар више није био професија која поставља питања, већ улога у политичком маркетингу. Једни су постали гласноговорници нове власти, други браниоци старог система, а јавност је остала без онога што је суштина медија — истине, провјере и критичке дистанце.
Посебно је опасна појава такозваних „партијских телевизија“. То више нису медији са уређивачком политиком, већ политички пројекти са ТВ фреквенцијом. У њима се не извјештава — навија се. Не анализира се — пресуђује се. Не позивају се саговорници због јавног интереса, већ због страначке употребне вриједности. Такви медији нису уништили само конкуренцију, већ и повјерење грађана у било какво новинарство.
Истовремено, Влада Црне Горе и Министарство културе и медија створили су систем у којем су медији постали зависници од државног новца. Фонд за медијски плурализам, који је требало да подстакне разноврсност и независност медија, претворен је у механизам политичког награђивања подобних и дисциплиновања неподобних. Под изговором „подршке медијском сектору“, милиони еура завршили су у приватним медијима који су често отворено наклоњени властима или одређеним политичким структурама.
Тако је држава почела да финансира медије који потом ту исту државу штите од критике. Грађани, кроз порезе, плаћају сопствену медијску манипулацију. Највећа трагедија је што се све то ради под плаштом европских стандарда и медијских реформи.
Јавни сервис, који би морао бити симбол професионализма и независности, такође је постао дио политичке архитектуре. Без обзира ко је био на власти од 2020. до 2026. године, борба за контролу над РТЦГ-ом никада није престала. Политичке партије схватиле су да онај ко контролише јавни сервис, контролише најважнији извор јавне перцепције.
Умјесто јавног сервиса грађана, добили смо институцију која се често понаша као сервис власти. Руководства су мијењана по политичком кључу, уредници бирани по подобности, а новинари стављани под притисак да „разумију политички тренутак“. Највећи губитници у свему томе нису били медији, већ јавност.
Истраживачко новинарство готово је нестало. Данас је много исплативије бити политички аналитичар на телевизији него новинар који копа по корупцији, криминалу и злоупотребама. Систем је послао јасну поруку — послушност се финансира, критика се кажњава.
Млади новинари улазе у професију без идеала, свјесни да напредовање не зависи од квалитета рада, већ од политичких и медијских веза. Редакције су постале мјеста страха, аутоцензуре и борбе за опстанак. У таквом амбијенту, новинарство више није јавна служба, већ тржиште утицаја.
Друштвене мреже додатно су убрзале урушавање професионалних стандарда. У трци за кликовима, сензационализам је постао важнији од чињеница. Лажне вијести, полуинформације и политички спинови шире се брже од демантија. Медији који би требало да буду коректив друштва почели су да личе на пропагандне платформе и таблоиде.
Ипак, највећа опасност није у томе што су медији политички подијељени. Највећа опасност је што је јавност почела да прихвата такво стање као нормално. Када грађани више не очекују истину од медија, већ само потврду сопствених политичких ставова, онда новинарство престаје да постоји.
Црна Гора је у периоду од 2020. до 2026. године добила више медија, више телевизија, више портала и више „аналитичара“, али мање новинарства него икада. Јавни простор претворен је у арену политичких обрачуна, док су професионални стандарди жртвовани зарад интереса партија, власти и финансијских центара моћи.
Новинарство у Црној Гори није уништено преко ноћи. Убијано је постепено — тендерима, фондовима, партијским именовањима, уређивачким притисцима и политичком контролом над новцем. И зато данас више није довољно питати ко контролише медије. Право питање је — има ли уопште више слободног новинарства у Црној Гори?
