Пише: Иван Милошевић
Како је кренуло након 21. маја биће свашта. Појава почасног предсједника, његово присуство на свечаној виноградској вечери осоколило је његово присталице и вратило наду да је повратак на власт надохват руке. И стога пуцају из свих оружја, не штеде се, пуне штампане странице, тв емисије и портале информацијама о атацима на тековине референдума, његовој одбрани, односно наставку атмосфере која је пратила тај догађај прије 20 година. Атмосфера је чак и гора данас него прије двије деценије. Није тада било ни забране србијанских медија, нити захтјева да су званичници Србије непожељни у Црној Гори. Шта се то догодило да је у Црној Гори задњих година на сцени бепоштедна борба за вриједности референдума која ових дана добија радикалне заокрете у виду напада на један филм, медије који су га пренијели, па чак и званичан захтјев једне странке да се забрани Александру Вучићу улазак у Црну Гору?
Одговор је стари и дат прије 20 година. Уколико Црна Гора жели да опстане на референдумским темељима, односно политичком и осталом отклону од Србије и Срба, мора увијек имати дежурног непријатеља. Наравно, он обавезно долази из Београда и спреман је као запета пушка да преко Добракова пошаље војску и осталу послугу да среди ствари у Подорици и успостави вељесрпску власт. И то је константа референдумске Црне Горе. Страх од Србије и Срба је политичка аксиома свих влада од 2006. године, па наовамо, а ту тезу прихватиле су све присталице бившег режима, Од обичних гласача, па до политичара и интелектуалаца. Страх од Срба и Србије Црном Гором се шири у таласима, некада су ти таласи једва видљиви, а понекад постану политички цунами, као што се то десило ових дана.
Због једног филма опоменуте су двије ТВ у Црној Гори да пазе шта раде, јер у супротном могу бити кажњене, а послије ће да се види шта ће бити. Нијесам гледао тај фамозни филм због којег је устала Црна Гора и због којих пљуште казне, а тражи се и да Вучић за који дан не слети на тиватски аеродром. А и не треба да га гледам. Довољно нијесам више наиван, а да не знам да иза референдумске политике не стоје тобожње грађанске и европске вриједности, него вјештачки нагомилани страх од Велике Србије и домаћих Срба који могу бити употребљени за њено остварење. Једноставније речено, добар дио Црне Горе који се препознаје у политици и идеологији почасног предсједника не одустаје од референдумнске атмосфере и од државе и њених служби тражи да без задршке бране црногорску независност која је, по њиховом мишљењу, под сталном опсадом Београда. И није важно да ли је она нападнута или није, мора да јесте, а свако ко каже супротно мора да се спреми за казне, прогон или ограничену слободу!
Нијесам неки обожавалац србијанских телевизија, посебно оних који су данас на тапету бившег режима, а ни Вучић ми није неки политичар, али ми је јасно да Црној Гори и њеној идеолошкој кухињи и није важно ко је тренутно на власти у Србији, нити ко уређује тамошње телевизије. Да на власт у Београду дође Ђилас и Мариника, а да се промјени и уредници на „Пинку“ или „Информеру“, у Црној Гори би и њима нашли неку ману и прогласили их сљедбеницима Илије Гарашанина и Стевана Мољевића. Једноставно је тако, јер добар дио Црне Горе не може да опстане без унутрашњих и спољних непријатеља који су увијек будни и чекају повољан тренутак да своје људе поставе на права мјеста и успоставе страховладу у Подгорици и потчине је „српском свету“!
У том зачараном кругу страха од Србије и Велике Србије крчкају се и домаћи Срби, како они обични, тако и њихови политички и духовни представници. Двије деценије слушају како Србија само што није покорила Црну Гору и како Подгорица нема већег душманина од Калемегдана и Таша, па су и они ревидирали! Уколико нијесу пристали на ту максиму, данас ћуте и чекају да све само од себе прође и да се присталице бившег режима мало охладе и престану са референдумском атмосфером. Међутим, жеља ће им бити да то чују и виде, напротив, све ће то бити подигнуто на виши степен, а посебно уочи избора наредне године. Већ се на страницама присталица бившег режима најављује 2027. година као година референдума о потврди референдума из 2006. године. Како су кренули ангажоваће и чартер летове за долазак људи из дијаспоре како би гласали на новом референдуму о спроведеном референдуму и биће све као 2006. године!
И хајде да њих некако и схватим, јер они сматрају да кад Београд једном ухвати, онда не пушта наредних 500 година, али не могу да схватим нову власт која каже да је против ДПС-а и њене тродеценијске владавине. Преузели су њихову теорију и праксу и даље његују антисрпску причу и на Београд гледају као и бивши режим, не раде ништа да ту причу промијене, мало шта контролишу и каналишу, а сматрају да је посао са ДПС-ом готов. И иду на руку осокољеном ДПС-у и његовим присталицама и својом неактивношћу подижу активност ДПС-.а на већи степен и дају храну референдумској одлуци да је за све крива Србија, а да су нешто мање криви домаћи Срби, али довољно да и даље буду под будним оком државних служби!
И ко каже да је онда Голи Оток историја? Срби, истина, неће ићи у државни затвор, али онај кућни им не гине уколико наставе да се овако понашају!
