Пише :Дејан Бешовић
По завршетку ангажмана у црногорској комисији, царица Јелисавета Петровна је одредила да се Пишчевићу додијели служба у дворској канцеларији. Иако му није било драго што неће бити на фронту, живот на двору му се убрзо свидио. Директно од царице је добио задатак да отпутује у Трансилванију и да набави коње за дворску ергелу. Није ни сумњао да ће му овај задатак донијети невоље које ће га скоро коштати главе. Пишчевић се преко Пољске, Беча и Будима упутио у Славонију, у град Митровицу по жену и дјецу које је раније оставио тамо. Неко вријеме је провео у Бечу и 1758. године марта месеца кренуо је ка Митровици. Покупио је жену и дјецу и кренуо ка Трансилванији. На путу ка Трансилванији, зауставио се у Токају где је оставио жену и дјецу и са ветеринаром и троје слугу је кренуо по коње.
У Трансилванији је сазнао да најбоље коње држи мађарски гроф Микош из села Марош Ујвар. Када се срео са грофом у његовој резиденцији, Пишчевић је доживео неколико непријатности. Наиме, гроф се увриједио јер је Пишчевић у резиденцију ушао са коњима и колима, а није сачекао испред. То су брзо изгладили јер се у расправу укључила и грофица. Стари гроф није схватао да је Пишчевић виши официр све док му грофица није објаснила. Пишчевић је одабрао коње, 28 њих, али гроф се побунио око коња кулаша и једне кобиле. Гроф је попустио на крају и продао му коње за 1380 дуката, што је било веома повољно у то доба. Међутим, ту није био крај мука око коња. Грофова кћерка је схватила да је гроф продао коња који је био намијењен за њен мираз и уместо њега Пишчевић је захтевао коња зеленка. Гроф му га није хтио дати, али на крају је морао да попусти. Тако се Пишчевић са коњима упутио ка Токају по жену и дјецу, а одатле даље у Русију. У Токају је преузео жену и дјецу и ужурбано се запутио у Русију. Све је било у реду док нису дошли близу мађарско-пољске границе. Ноћ га је ухватила у Горњем Свиднику, једном селу у Мађарској. Следећег јутра се запутио ка граници и на путу их је ухватило невријеме. Пут је водио кроз једну пољану која је било потопљена и вода је коњима била до трбуха. На средини те пољане, велики водени талас је оборио колону и Пишчевић је пуком срећом преживео. На његову несрећу, преживела је само његова кћеркица и једна служавка. Сву имовину коју је имао, вода је однела. Тужан због губитка жене и сина, једва је успио да пронађе преживјеле коње. Пошто је сахранио жену и сина, наставио је пут. У октобру 1758. године, Пишчевић је стигао у Москву. Пут га је даље водио у Петроград гдје је стигао 16. децембра 1758. године.У Петрограду га је сачекао нови старјешина, министар Адам Васиљевич Алсуфијев. Коње је смјестио у коњушницу да би били прегледани. Пишчевић је свом старјешини испричао какве су га страхоте задесиле на путу и овај му је обећао да ће све да исприча царици и да ће се заузети код ње да се Пишчевић награди за своју пожртвованост. Царица је 26. децембра затражила да види коње и када је чула за Пишчевићеву несрећу, сажалила се на њега. Идућег дана, Пишчевић је имао ту част да разговара са царицом лично. Она му је обећала да ће га наградити. Међутим, ситуација је почела да се одуговлачи и Пишчевић је постајао све нервознији због нерјешавања његове ситуације и недобијања жељеног чина.
Како се Пишчевић вратио са задатка из Трансилваније, Црногорци које је он превео, поднесоше молбу руском Сенату да им Пишчевића постави за команданта. Он је то одбијао и дворски колегијум је то одбио. Јован Хорват је био српски официр који је 1751. основао Нову Сербију са 4000 насељеника. Годинама, он је скупљао Србе и стављао их под своју команду.
Међутим, генерал Хорват се фебруара 1759. године упутио из Нове Сербије у Петроград како би Црногорце, које је Пишчевић превео, ставио под своју команду. На путу до Петрограда, Хорват је застао у Москви гдје су његови људи проширили ријечи како је он добар и како би Црногорцима било добро под његовом командом. Они су се сложили и напоменули како су поднијели молбу да им се Пишчевић додијели за команданта и да, ако се то тако уради, они ће поћи са Хорватом у Нову Сербију. Исто то је речено Хорвату и у Сенату, да Црногорци могу бити под његовом командом само ако Пишчевић пристане. Генерал Хорват је почео да убеђује Пишчевића како ће му бити боље са њим у Новој Сербији и да ће тамо брже да добије жељени чин. Хорват му је рекао да ће у Новој Сербији основати два нова хусарска пука, Македонски и Бугарски, и да ће у њима бити места за официре, те би Пишчевић веома брзо напредовао. Такође, Хорват је напоменуо да је добио извештаје из Грчке, Молдавије и Влашке како тамошњи свијет жели да се исели у Нову Сербију. Међутим, Пишчевић је све то одбио, сматрајући да ће на двору да добије заслужени чин.
Јована Хорвата, Пишчевићево одбијање није збунило нити спријечило да даље наваљује – обећао му је јединицу у Македонском пуку и чин вишег мајора чим пристане да пође са њим. Виђенији људи у Петрограду тог доба, као што су генерал државни тужилац кнез Трубецки или гроф Петар Иванович Шувалов – први сенатор и генерал-фелдцајгмајстор, почели су да убјеђују Пишчевића да пристане на Хорватову понуду. Као дио своје понуде, Хорват је рекао Пишчевићу да ће га оженити својом братаницом. Пишчевић је почео да се премишља. Није хтио да иде са Хорватом у Нову Сербију да би формирао насеље, већ је хтио некако да се домогне армије. Рекао је Хорвату да пристаје једино ако га постави за потпуковника у Македонском пуку и пошаље у рат са Пруском, који је тада био у пуном јеку. На ове услове је Хорват пристао и одмах поднио молбу Сенату да се Црногорци под Пишчевићевом командом додијеле њему, нагласивши да је Пишчевић пристао да им буде командант. Нагласио је и то „да се Пишчевићу да потпуковнички чин“.Од самог почетка се Пишчевићу није писало добро. „Његов старешина, Адам Васиљевич, када је чуо да је Пишчевић пристао да пође са Хорватом, рекао је да му то није била мудра идеја и да ће се једног дана кајати. Даље, Сенат је одговорио да не може да постави Пишчевића за потпуковника, већ само за вишег мајора, јер му то следује по хијерархији. Хорват није испунио Пишчевићеву жељу и поставља га у Бугарски, а не у Македонски пук. Да не би Пишчевић одустао, Хорват му говори да ће му он сам дати потпуковнички чин чим дођу у Нову Сербију. Добивши шта је желео, Хорват се упутио у Нову Сербију, а Пишчевић је остао у Петрограду ради, како је Хорват рекао, неких послова. После неколико месеци, Пишчевићу је у Петровград стигао Хорватов курир са наређењем да овај крене ка Новој Сербији. Са куриром, Пишчевић се запутио у Нову Сербију“.
(наставиће се )
