Пише : Дејан Бешовић

Симеон Пишчевић рођен је у Шиду, 1731.године као четврто дете у старој племићкој породици Пишчевић, у сремском мјесту Шиду. Презиме Пишчевић потиче од мјеста Пишче у Паштровићима, у Црној Гори. Отац му се звао Стефан и био је капетан у Подунавској ландмилицији, командант Шида. Као осмогодишњака су га родитељи послали ујаку капетану Секули Витковићу у Петроварадински Шанац да би похађао словенско-латинску школу. Недуго затим, ујак му добија премјештај у Беч и Симеон наставља своје школовање у Бечу. Ујак му убрзо добија чин потпуковника и враћа се у Петроварадински Шанац, а Симеон остаје три године у Бечу гдје је до перфекције  научио њемачки језик. После три проведене године у Бечу, школовање наставља у Сегедину код једног приватног учитеља. У Сегедину је провео годину и по дана и усавршио је још боље  њемачки. После Сегедина, отац га је одвео у Осијек да учи војну администрацију код вишег секретара војног савета у осијечкој тврђави господина фон Малера. Како је провео годину дана у Осијеку, по Симеона долази отац и води га у рат против Француза, рекавши му да су Срби по природи најсклонији војничком позиву. Тако се Симеон са својих тринаест година упушта у свој први рат.Пишчевић је са својим оцем био у пуку Подунавске ландмилиције, који је био у саставу Славонско-подунавског пука. Пошавши у рат, он убрзо добија ађутантски чин зато што је одлично  знао њемачки. Рат се водио око ријеке Рајне. У бици близу места Штукштату, отац му бива рањен и Симеон, видевши то, пушта сузе. Већина борби се водила у Алзасу. Главна борба током рата у којој је учествовао Пишчевић, одиграла се у граду Цаберту који је аустријска војска тешком муком освојила. Млађани Пишчевић се у овој бици упознао са страхотама рата. Освојивши град, Пишчевићев пук је добио наређење да се врати у Баварску, а одатле у Славонију. На путу кући, Пишчевић се сусрео са смицалицама које су биле уперене против његовог оца. Помогао је оцу да опере образ и наставили су свој марш. Тако се Пишчевић вратио у родну Славонију 1745. године са ађутантским чином. Међутим, у домовини их је сачекала непријатна вијест како ће се ландмилицијски пукови распустити и како ће се створити нови пукови.Почетком 1746. у петроварадинску тврђаву долази генерал барон фон Енгелсхофен да би пренео вест о формирању нових пукова и започео стварање истих. Убрзо се Пишчевић допао генералу и добија поручнички чин. Генерал је, док је обилазио чете бивших ландмилиција, водио са собом младог Пишчевића. Генерал је морао да отпутује у Беч ради консултација и, игром случаја, Пишчевић остаје у Славонији и одлази у Карловце, код ујака Секуле Витковића.

У Карловцима се Пишчевић упознаје са патријархом српским Арсенијем Четвртим Јовановићем Шакабентом, који је из Србије избјегао 1737. године. Са патријархом је избјегао и кнез српски Атанасије Рашковић чију ћерку, Дафину, Пишчевић жени. Године 1748. стиже наредба о формирању 5 нових регуларних пукова и Пишчевић бива постављен у прву чету Славонско хусарског пука. Већ следеће 1749. године, Славонски хусарски пук бива спојен са Сремским хусарским пуком. Ово је унело нервозу код Пишчевића јер није знао да ли ће остати на истом положају. Због тога, код њега се рађа жеља да се отисне што даље од Славоније, тј. у Русију.У зиму 1749. код Пишчевићевог таста долази други зет, мајор руске царске војске  Петар Шевић, син Ивана Шевића, аустријског потпуковника који је добио отпуст од Марије Терезије да иде у Русију. У разговорима са Петром Шевићем, код Пишчевића се распламсава жеља да оде за Русију. Младог официра који је мислио само на добре коње, нове униформе, официрску опрему и како да добије виши чин, заинтересовале су ријечи његовог пашенога Петра Шевића. Шевић помаже Пишчевићу да добије отпуст из аустријске војске од генерала Енгелсхофена. Стари генерал чуди се да поручник Пишчевић хоће да напусти домовину, али одлука је била донијета. Пишчевића исписују из пука. Отац Петра Шевића, сада руски генерал Иван Шевић, који је допутовао у Славонију, додјељује Пишчевићу чин руског капетана, записује га у списак исељеника и говори му да подигне плату за одслужени војни рок и да ће онда да се заједно запуте у Русију. Међутим, када је Пишчевић отишао код војног комесара Грка Јаниса Гарсулија по плату за одслужени рок, ситуација почиње да се компликује. Бијесни Грк укоријева генерала Енгелсхофена што је аустријском поручнику дао отпуст, Пишчевићу тражи да му отпусницу преда, овај му мудро даје само копију, после чега га ставља у затвор. Док је несуђени руски поданик тамновао два месеца, Петар Шевић се са оцем Иваном Шевићем вратио у Русију. Помиловани, Пишчевић се враћа у аустријске редове и бива размјештен у Бродски пјешадијски пук код пуковника барона Јануса. Мисао о Русији га оставља, али скривена отпусница повремено му искрсава у памети као предсказање да није још све готово, које ће се обистинити недуго послије два догађаја. Пишчевићу измиче обећани аустријски капетански чин, а ускоро умире и његов заштитник и таст, пуковник Атанасије Рашковић, за кога Пишчевић каже да су га отровала завидна господа. Згадио му се тамошњи живот и Пишчевић најављује коначно бјекство у Русију.

                             (наставиће се)