Аутор: Тихомир Бурзановић

Политичка сцена у Црној Гори одавно није мјесто идеолошког надметања, већ простор сурових обрачуна у којима су емоције, историја, идентитет и национална питања постали опасније оружје од било које политичке платформе. Али оно што данас посебно забрињава јесте чињеница да се најжешћи сукоб више не води између некадашњих суверениста и српских странака, већ унутар самог српског политичког корпуса. И то у тренутку када Срби у Црној Гори, можда више него икада, имају потребу за политичком саборношћу и минимумом заједничког дјеловања.

На једној страни данас стоји Андрија Мандић са својим политичким савезницима и структурама Нове српске демократије, који покушавају да кроз институције и учешће у власти остваре дуго чекани политички утицај Срба у Црној Гори. На другој страни налазе се Александар Вучић, Милан Кнежевић и њихове присталице у Црној Гори, као и медијско-политичке структуре блиске некадашњој радикалској политичкој матрици, које све агресивније нападају Мандића, његове кадровске потезе, медијску политику и све израженију спремност на политички компромис.

Тај сукоб више није прикривен. Он се свакодневно води преко медија, портала, телевизија, друштвених мрежа и партијских саопштења. Мандић се сатанизује као човјек који је „издао српску ствар“, који је „легитимисао покрадени референдум“ и који је, како тврде његови противници, прихватио политичку реалност независне Црне Горе на штету вјековне идеје заједничке државе Србије и Црне Горе.

Окидач за најновију ескалацију био је одлазак Андрије Мандића на пријем код премијера Милојка Спајића поводом двадесет година обнове независности Црне Горе. За један дио јавности то је био државнички потез човјека који обавља функцију предсједника Скупштине и који је схватио да се политика не може вјечно водити из ровова прошлости. За други дио српске политичке сцене то је био чин капитулације и признање референдума који и данас сматрају покраденим.

И ту почиње суштински проблем. Једни сматрају да Срби у Црној Гори коначно морају прећи из фазе сталног отпора у фазу институционалне борбе и политичке интеграције. Други вјерују да је сваки компромис са постреферендумском Црном Гором одрицање од националне идеје и тихо утапање у систем који је деценијама грађен на антисрпској политици.

Посебно жестоке критике усмјерене су на кадровску политику Андрије Мандића и његових министара. Његови противници тврде да су институције које су Срби годинама чекали да освоје сада отворене за људе блиске некадашњем ДПС-у, СДП-у и медијским структурама које су биле носиоци политике Мила Ђукановића и независности Црне Горе. У дијелу српске јавности посебно огорчење изазивају тврдње да се у Скупштини Црне Горе запошљавају рођаци и блиски људи некадашњих функционера бившег режима.

На удару се нашао и министар Славен Радуновић, којем се замјера што је у свој кабинет довео људе повезане са ДПС структурама, уз образложење да „Срби немају кадрова“. За многе Србе у Црној Гори то је била можда и најтежа увреда — јер долази од људи који су више од двије деценије градили политичку каријеру управо на причи о дискриминацији Срба и потреби да српски народ добије своје мјесто у институцијама система.

Наравно, реална политика није романтична. Свако ко уђе у власт суочава се са чињеницом да држава не функционише само на основу идеолошке лојалности. Потребни су кадрови, искуство и способност управљања системом. Али у Црној Гори политика никада није само питање ефикасности. Она је увијек и питање симболике. А када народ који је деценијама био политички маргинализован види да се стари кадрови враћају на позиције моћи, онда се природно јавља осјећај разочарања и сумње.

Додатну тежину читавом сукобу даје и улога Београда. Није тајна да Александар Вучић има снажан политички и медијски утицај у српском корпусу у Црној Гори. Управо зато многи Мандићеви људи вјерују да се против њега води организована медијска кампања са циљем да буде политички ослабљен и представљен као човјек који је „скренуо са српског пута“. Са друге стране, Вучићеви и Кнежевићеви кругови сматрају да је Мандић превише брзо прихватио политичку архитектуру независне Црне Горе и да се претвара у системског политичара који жртвује националне принципе ради власти.

Парадоксално је да се у свему томе често заборавља једна важна чињеница. Управо је Андрија Мандић у Скупштини Црне Горе изгласао Резолуцију о Јасеновцу, док у Скупштини Србије таква резолуција није добила мјесто које су многи очекивали. То је код дијела српске јавности у Црној Гори створило утисак да се национална питања понекад отварају храбрије у Подгорици него у Београду.

Али најопасније у свему није политичко неслагање. Демократија подразумијева различите ставове. Опасно је то што се унутар српског народа све више ствара атмосфера у којој је политички противник аутоматски и национални непријатељ. Данас се олако лијепе етикете „издајника“, „лажног Србина“, „режимског човјека“ или „Вучићевог послушника“. Тај рјечник производи дубоке ожиљке који остају и онда када прођу избори и политичке кризе.

Историја Балкана је сурово показала да Срби највише губе онда када почну да се дијеле међу собом. А данас, у тренутку велике нестабилности у Србији, снажних спољних притисака, геополитичких ломова и константних напада на српске политичке представнике у Црној Гори, поставља се суштинско питање — могу ли Срби себи дозволити луксуз унутрашњег политичког рата?

Одговор је прилично јасан. Не могу.

Јер овакав сукоб не води политичком јачању, већ постепеном слабљењу комплетног српског политичког фактора у Црној Гори. Док се једни баве доказивањем ко је „већи Србин“, други ће користити ту подијељеност да додатно ослабе утицај српских странака и институционалну позицију српског народа.

Политичка „братска крв“ не мора се проливати на улицама да би оставила посљедице. Довољно је да се пролије кроз медијске хајке, међусобне оптужбе, уништавање ауторитета и систематско разарање повјерења унутар истог народа. А када једном нестане повјерења, онда нестаје и могућност за заједничко дјеловање.

Зато је можда управо сада посљедњи тренутак да српске политичке елите у Црној Гори схвате да међусобни обрачун може донијети краткорочне страначке поене, али дугорочно води само једном — слабљењу свих. Јер народ који више енергије троши на унутрашње сукобе него на сопствено политичко позиционирање, на крају увијек постаје жртва туђих интереса и туђих политичких пројеката.

А то је цијена коју Срби у Црној Гори, у овако сложеном историјском тренутку, тешко да могу себи дозволити.