Међу људима вранешког краја остала су имена која се не памте по богаству, сили или власти, већ по доброти,поштењу и људскости. Једно од таквих имена је и Миливоје Чуровић из Ускока—човјек благог лица, топле душе и великог срца,кога је народ памтио као доброг човјека и поштара. Миливоје је рођен у слобидарској кући, у времену када су се част, образ и ријеч чували више него ишта. Син надалеко чувеног Јована, спаситеља многих живота, човјека са највише кумстава не само у ускочком крају. Тај слободарски дух носио је у себи Миливоје читавог живота. Судбина га није мазила.
Послије оног страшног Другог нам рата, као и многи честити људи тог времена, прошао је кроз голготу Голог отока. Био је мученик и страдалник једног тешког и суровог доба. Али, и поред свих мука и патњи, страдања и неправди, није изгубио душу човјека. Није поклекао, нити се одрекао своје вјере, свога рода и својих увјерења.
У свим тим тешким данима уз њега је стајала његова вјерна супруга Милена, звана Шујка, жена из угледне куће и дома Ашана. Из породице чији су преци бранили Црну Гору и српство, а њен отац Новак остао упамћен као јунак мјковачке битке и борац против Шваба. Његов блиски предак Мијајло је пао на Вучијем долу. Новак је први предсједник ускочке општине. Шујка је била стуб куће, жена која је са Миливојем дијелила и добро и зло, муку и радост, подижући породицу у духу рада и љубави према своме народу. Она је била сва отмена и отресита. Шујка унука барјактара Јована Кршикапе са Мојковца и директни потомак по женској линији Петра Кршикапе, кога уби господар Његош због пушке, која је скинула главу Смаил аге.
Изродили су три сина и двије кћерке,честиту и вриједну дјецу, а потом и бројно потомство. Данас су њихови синови и унуци и праунуци познати културни, спортски и јавни радници, људи који достојно носе презиме Чуровића и настављају породичну традицију части и образа. Остали су на правој српској страни, чувајући вјеру, коријене и иднетитет.
А њихова кућа и поштанска канцеларија, били су отворени поготову петком, пазарним даном у Павином Пољу, да се сврати, почасти, остави торба, каца, завеже коњ за ограду, и заврши посао.
Миливоје није био само поштар. Он је био веза људи са свијетом, мост између Вранеша и далеког живота. У вријеме када није било телефона на сваком кораку, када су писма била једина утјеха и радoст, Миливоје је носио и туђу срећу и туђу бригу. Повезивао је родитеље са дјецом у школама и на факултетима, мужеве са супругама, браћу са браћом. Није гледао на вријеме ни на умор. За њега није било радног времена. Има је лијепу нарав. Знао се нашалити и сваког расположити. Умио је на себи својствен начин, и да трагичну вијест пристојно и умирујуће саопшти. Није волио да му полиција налази пошиљке које би узела, поготово пошиљке дувана. Жао му је било људи којима се та пошиљка одузима, а и није му био пријатно да се посмумња да и он у нечему тајанствено ради. Није волио шпијуне и доушнике. Њих се клонио колико се могло. Он је био толико прецизан, да је благајна са новцем била доступна за контролу у свако доба дана и ноћи. Поштен човјек до бола. Устајао је и у подне и у поноћ да некоме учини услугу, да помогне, да донесе вијест или утјеху. Највеселији је био кад би некоме нешто помогао. А помагао је много-свима, да би требало телефонску кутију, слушалицу са опремом, оставити у Вранешу као трајну и лијепу успомену, јер та слушалица је била веза Вранеша са свијетом .
Његова љепота није била само у лицу, већ у души. Благост му је сијала из очију, а осмијех и добра ријеч из уста. Био је човјек кога су људи вољели, јер је знао да саслуша, да помогне и да буде човјек у сваком тренутку.
Зато Вранеш и данас памти Миливоја Чуровића—доброг човјека, голооточког страдалника, честитог поштара и домаћина. Памти и његову племениту супругу Шујку, као и њихово честито потомство. Такви људи не одлазе никада. Они остају у причама народа, у сјећањима комшија и у поносу свога краја. Њихов живот је доказ да човјек може проћи кроз велике муке, а да ипак остане добар, честит и усправан.
Момо Јоксимовић, УГ Вранеш
