Пише :Дејан Бешовић
Обрадивши готово све аспекте живота у Српском племену Паштровићи ,почевши од историјско- географских антрополошких ,социолошких ,културолошких ,правних и надасве вјерских у наставку ћемо обрадити и најзначајније личности овог племена .
Свети Стефан Штиљановић у писмима се потписивао као Шкиљановић,рођен је 1498 године у Паштровићима .Последњи је кнез паштровски, каштелан Врховачког града код Пожеге,добротвор и српски светитељ.
Своје поријекло води из Приморја, из Паштровића. Симеон Пишчевић га у својој Историји српског народа наводи као Шкриљановић.Жена му је била Јелена Богдановић.Све имање је оставио народу својем и отишао у Срем 1498. године због сукоба са Млечанима. У Срему столовао је у граду Моровићу. Народна традиција приказује деспота Стефана Штиљановића као најузорнијег хришћанског владара и за њега везује многобројна племенита дјела, као и јуначку борбу против Турака. Приликом борбе за угарски престо између краља Фердинанда и војводе Јована Запоље нашао се на страни Фердинандовој. Учествовао је у грађанском рату од Мохачке битке 1526. до 1541. године, када су Турци заузели Будим. Од Фердинанда је био добио имања у вировитичкој жупанији (1527),као и град Валпово гдје је владао.
Последњи податак о Стефану Штиљановићу потиче из 1540. године, када је био префект утврђеног града Валпова, након чега му се изгубио сваки траг. Претпоставља се да се, након што је град пао под Туркску власт, повукао у Шиклош, гдје је и умро.Сматра се и то ,да је умро, највероватније, око 1543. године. Према предању и запису у „Повесном слову”, најприје је сахрањен на оближњем брду Ђунтир. Већ 1545. године његове мошти налазиле су се у манастиру Шишатовцу у Срему. У доба турске владавине Сремом мошти имале су несумњиво велик значај и веровало се да имају посебну исцелитељску снагу. Од СПЦ уврштен је у ред светитеља. У јесен, 17. октобра сваке године се помиње и слави његово име.
Његове мошти почивају у ризници Саборне цркве у Београду од априла 1942. године, када су пренесене из манастира Шишатовац.
У манастиру Шишаштовац је постојао је култ светог Стефана Штиљановића.У Панагирику манастира Шишатовац из 1545. године постоји један кратак запис који каже: „Ова света и божанствена књига која се зове Панагирик, манастира Шишатовца храма Рођења Пресвете Богородице, где нетљене мошти почивају светог и праведног и дивног Стефана Штиљановића, српског деспота“.Најупечатљивије предање о Стефану Штиљановићу забиљежено је у приповијеци Скочидјевојка — Приповијест паштровска измаком петнаестог вијека, коју је забележио паштровски политичар и књижевник Стефан Митров Љубиша у „Приповијестима црногорским и приморским”:Стефан се родио и живео у Бечићима, на самој обали наспрам острва Св. Николе. Био је кнез и најбогатији међу Паштровићима. Рано је остао удовац. Помогао је манастире и саградио манастир Прасквицу и цркву Св. Николе код Бечића. Одлучивши да се одсели опростио се од ратачког игумана Серафима, поверивши му своју опоруку и жељу да сво имање подели манастиру Прасквици и Св. Николи у Паштровићима. Затим се на скупштини опростио од народа и отишао у Херцеговину, Хрватску, па у Срем. После њега Паштровићи више нису бирали кнеза, чувајући успомену на Стефана Штиљановића“.
Један од највећих погрома у својој историји српски народ доживио
је током Другог светског рата на територији Независне Државе Хрватске
(НДХ). Масовни прогони, убиства, злостављање и уништвање имовине почели су већ током априла 1941. године, док је у потоњим месецима 1941.
настављени терор почео и институционално уништавање Срба и свега српског што се налазило у границама усташке државе.Први злочини почињени су у околини Бјеловара, у Херцеговини, на Банији и Кордуну и у Лици. До лета 1941. у Србију је пребегло око 200.000 избеглица, док је у тренутку формирања владе Милана Недића (крај августа) њихов број већ /износио око 300.000. У логорима смрти Јасеновцу, Градишки и Јадовну
на најсвирепији могући начин погубљен је током трајања рата велики број Срба, Рома и Јевреја. Страшну судбину са својим народом подијелила
је Српска православна црква (СПЦ). Црквени великодостојници митрополит сарајевски Петар (Зимоњић), епископ горњокарловачки Сава (Трлајић) и епископ бањалучки Платон (Јовановић) свирепо су мучени а потом
убијени.Бројни локални свештеници били су мучени или убијени, а мјесне цркве спаљене или оскрнављене. Опљачкани су или уништени и
поједини стари српски манастири, чија је културна и историјска вриједност далеко превазилазила њихову богослужбену сврху. На тај начин створени су повољни услови за остваривање усташке политике о етнички чистој
Хрватској, према којој је један дио Срба требало побити, други протјерати а трећи превести на католицизам
Независну Државу Хрватску створиле су фашистичка Италија и нацистичка Њемачка, којима је била и ратни савезник. Ова чињеница умногоме је отежавала сваку врсту интервенције у циљу побољшања положаја српског становништва код балканских челника Осовине, поготово у првим мјесецима рата у којима су Њемци најживље испољавали своје неповјерење
према Србима. Српски колаборациони органи, и сами у великој мери зависни од окупатора, нису смјели да инсистирају да се интер ве нише против
усташке политике. Њихов највећи допринос био је садржан у прихватању и збрињавању избјеглица из НДХ, у чему су, с обзиром на околности, остварени импресивни резултати. Улогу заштитника српског на рода у том тренутку је преузела СПЦ, која је иако обезглављена интернацијом патријарха Гаврила,чинила све да спаси што више Срба .
(наставиће се)
