То је још више забринуло и обесхрабрило Мрчавце. Питали су се каква је то монструозна казна од Бога и чије страшне грехе морају да искупљују. Отац је дошао из села забринут, испричао мајци шта је чуо. Рекао је да у Горњем Пољу постоји штаб који чине Радоје Дакић, Сава Ковачевић и Милован Ђилас. Сваког дана су осуђивали људе на смрт и стрељали их. Стрељали су и своје људе. Стрељали су адвоката Тадију Тадића, комесара батаљона, и још неке јер је одбио да пуца у свог рођеног ујака, чувеног комесара Спасоја Тадића. Шта раде са нашим људима, не желим ни да говорим. Негде, изгледа, на Виру постоје две јаме, Бока и Котор, тако их зову. И када доведу наше људе, везане, направе расподелу: ови иде у Боку, ови у Котор. Тако их одвоје и нареде џелатима да их воде. Верује се да су то понори, а њихов крај је у Боки Которској
Тако је из једне од ових јама у Боку Которску отишао пилот Бранко Милић из Бјелице, затим Миливоје Турчиновић из Кочана, па Митар Вукмановић, официр. Ристо Бјелица је живог бачен у Боку Которску од стране Сава. Прави број несрећних људи које су ови крвожедни људи послали у Боку Которску није познат и никада се неће сазнати
Негде у априлу 1942. године, била је недеља, како је моја мајка причала, петорица наоружаних партизана упала су ујутру у нашу кућу, младићи предвођени извесним Поповићем из Загреба, нижим од остале четворице, али са злобним погледом и шиштавим језиком. Тог јутра, деда и бака из оближњег засеока били су дошли у нашу кућу на јутарњу кафу. Њихов вођа улази у кућу и наређује мом оцу да изађе са њим напоље, што мој отац без поговора и чини. Сви су се заједно удаљили двадесетак метара у задњи део дворишта. Разменили су неколико речи са оцем, који је климнуо главом и узео капут од мајке. Вођа је иронично рекао: „Попе, неће ти требати, ускоро ћемо те угрејати.“
Чим је мајка донела капут, они су одмах ставили руке у џепове. „А ево ти бомби!“, викнуо је вођа. А отац је као звер прескочио ограду и сишао низ падину у шуму. У исто време, свих петоро је усмерило пушке на њега. Одјекнули су пуцњи, али је он трчао тако брзо да нису имали времена за други плотун. Вођа је почео да псује своје другове што нису били на опрезу, они су покупили бомбе и, псујући, отишли. И бабино лице се озарило задовољством: Како су успели да се извуку, само су му дали моје млеко!“
Од тада мој отац није имао мира, нити је смео да преноћи код куће. Неко ми је рекао да га је штаб у Куновом Присоју осудио на смрт, па су послали џелате да га доведу. Завршио би у јами као и остали. Још двојица наших комшија су осуђена. По њих су послати џелати, који су их одмах везали и одвели у Кунов Присој. У међувремену, Јока, сестра познатог комунисте из Велестова, хитно је послала курира са писмом у штаб, које је стигло у право време. Тако су Јован Радованов и Перо Благотин спасени од сигурне смрти. Јокин отац је био Јованов кум на крштењу. Није пљунула на крст као други. Инспирисана човечанством, поштовала је народне традиције и обичаје, што је није спречавало да буде комунисткиња. Мрцавци су говорили: „Тако Бог помаже кроз људе“.
Тако ми сећање допире. оних догађаја који нису обећавали ништа добро. Једва се сећам тих ратних страхота, тих последица, трагова и ужаса тог рата. Осетила сам га на кожи својих родитеља, рођака и комшија. Не желим да заборавим ниједно понижење, ниједан презир, мислим на сваку подлост која ми је учињена, на сваку реч која ми је нанела бол. Ово нагомилано смеће одвратних сећања често ме узнемирава. Украдени су ми безбрижност и радост младости. Чак и данас ожиљци рана крваре као стварне чињенице детињства које сам проживела.
Из књиге др Слободана Вујовића „Јаме и јамари“
