Пише: Тихомир Бурзановић
Балкан је одувијек био простор на којем се укрштају интереси великих сила, обавјештајних служби, корпорација и различитих политичких пројеката. Од распада Југославије до данас, државе региона живе у стању трајне политичке нестабилности, а свака нова криза отвара питање – ко заправо управља процесима на Западном Балкану и коме одговара стална напетост?
Последњих година у јавности се све чешће појављују приче о дјеловању група које чине бивши припадници страних обавјештајних служби, укључујући и пензионисане официре израелских безбједносних структура и Mossad-а. Те приче најчешће се везују за наводне мреже које под плаштом „кризног менаџмента“, безбједносног консалтинга и политичког савјетовања дјелују у Србији, БиХ, Црној Гори и другим државама региона.
Међутим, када се одвоје чињенице од сензационализма, остаје једна важна истина – нема јавно доступних и вјеродостојних доказа да постоји јединствена тајна организација под именом „Црна кутија“ која координише кризе на Балкану. Али исто тако није спорно да на простору Западног Балкана дјелују бројне приватне безбједносне и обавјештајне компаније које запошљавају бивше агенте, војне официре и оперативце различитих служби.
Управо ту почиње простор за сумњу, али и за озбиљну анализу.
Савремени свијет је одавно промијенио начин функционисања обавјештајних система. Данас многи бивши припадници државних служби након пензионисања прелазе у приватни сектор, оснивају консултантске фирме, агенције за безбједност или компаније за управљање ризицима. Формално, они више нијесу дио државних структура, али њихове везе, контакти и методе рада остају исти.
Најпознатији примјер таквог модела јесте израелска компанија Black Cube, коју су основали бивши припадници израелских обавјештајних структура. Та компанија је годинама присутна у међународним политичким и корпоративним аферама, а медији су је често називали „приватним Мосадом“. Њене активности кретале су се од корпоративних истрага до политичког и медијског утицаја.
То, међутим, не значи да Black Cube или било која слична структура организује кризе на Балкану. Али показује да данас постоји читав глобални систем приватне безбједносне индустрије у којем раде људи са искуством из најмоћнијих свјетских служби.
Балкан је за такве структуре изузетно интересантан простор. Разлог је једноставан – регион је политички нестабилан, економски слаб, етнички подијељен и геополитички важан. У таквом амбијенту лако је управљати информацијама, медијским наративима, политичким сукобима и безбједносним тензијама.
Зато није чудо што се у свакој већој кризи одмах појављују приче о „страним центрима моћи“. Од политичких превирања у Црној Гори, преко кризе у БиХ, до сталних тензија на Косову – готово увијек се тражи спољни фактор који све то координише.
Истина је, ипак, сложенија.
На Балкану постоје снажни унутрашњи проблеми који сами производе кризе: корупција, организовани криминал, слабе институције, националне подјеле и зависност политичких елита од спољних центара моћи. Управо због таквог стања регион постаје погодно тло за дјеловање различитих страних интереса.И није ријеч само о Израелу. На Балкану су присутни интереси западних служби, Русије, Турске, Кине, али и моћних приватних компанија које се баве безбједношћу, политичким консалтингом и управљањем кризама.
Посебан проблем представља савремени информациони рат. Данас се кризе више не производе само оружјем. Оне се производе медијима, друштвеним мрежама, психолошким операцијама и контролом информација. Довољно је покренути медијску кампању, пласирати полуинформације или појачати постојеће подјеле и друштво улази у стање конфликта.
Због тога је тешко утврдити гдје престаје унутрашња политичка борба, а гдје почиње страни утицај.
Србија се налази у центру већине балканских процеса и зато се готово све регионалне кризе на неки начин повезују са Београдом. Исто важи и за Републику Српску, Црну Гору и Косово. Историјске, националне и политичке везе чине да свака нестабилност у једној држави аутоматски производи реакције у другој.То, међутим, није доказ постојања јединственог центра који управља кризама, већ показатељ колико је Балкан и даље недовршен политички простор.
Зато је важно бити опрезан са сензационалним тврдњама о тајним организацијама и „невидљивим господарима Балкана“. Озбиљна анализа мора почивати на чињеницама, а не на теоријама завјере.
Али једна ствар је сигурна – док год Балкан буде простор слабих институција, политичке корупције и геополитичких сукоба, различите обавјештајне, политичке и приватне структуре имаће интерес да утичу на процесе у региону.И управо ту лежи највећа опасност за будућност Балкана.
